„Jedna od osobenosti našeg društva je i ta da se stvari često odvijaju bespotrebno sporo. Od velikih priča i od ideja pa do realizacije je mukotrpan put koji ponekad podseća na Sizifov posao. Ali, bilo kako bilo, posle nedopustive pauze od 15 godina, Narodni muzej je otvoren, a srpski kulturni centar ’Ivo Andrić‘ u Pekingu danas postoji, radi, i verujem da će on biti velika platforma za afirmaciju srpske kulture“.
Ovako ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije Vladan Vukosavljević, sumirajući rezultate iz godine za nama, za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ apostrofira najznačajnije rezultate institucije na čijem je čelu. U razgovoru smo vodili dan uoči dolaska ruskog predsednika u Beograd, sa puno optimizma „gleda“ u susret dvojice predsednika.
„Sa velikim optimizmom posmatram razgovor između dva predsednika, na kome tema povratka lista ’Miroslavljevog jevanđelja‘ treba da dobije svoj konačni imprimatur, posle čega će se pristupiti onome što su se rusko i srpsko ministarstvo kulture već dogovorili“, kaže ministar, podsećajući je postignut najviši stepen saglasnosti o koracima koji bi doveli do toga da ova kulturno-istorijska dragocenost bude vraćena. „Reč je o vrsti razmene u kojoj bismo mi dali sedam slika ruskog umetnika Nikolaja Reriha, koji je u Rusiji skoro kultna ličnost i ima veliki značaj. Dobra koincidencija je što ruski ministar kulture Vladimir Medinski i njegovo ministarstvo nameravaju da u toku 2019. godine otvore muzej Nikolaja Reriha u Moskvi, tako da verujem da će do razmene i doći. Sva je prilika da će to biti u toku 2019. godine“.
Da li je ugovoren datum otvaranja Srpskog kulturnog centra u Moskvi?
— Ne volim da dajem obećanja iza kojih ne mogu bez ostatka da stojim, ali obećanje koje mogu da dam jeste da će u toku 2019. godine svakako biti otvoren naš kulturni centar u Moskvi. To je naš strateški cilj, Moskva je naš prioritet.
Posle ponovnog otvaranja rekonstruisanog Narodnog muzeja, što je bio kulturni događaj u 2018, za ovu godinu najavljujete otvaranje novih muzeja?
— Verujem da će do kraja godine biti urađen i završen glavni projekat za rekonstrukciju zgrade Muzeja grada Beograda, gde je po projektu predviđeno oko 14 hiljada kvadrata. U tom zdanju na uglu Resavske i Nemanjine ulice, koje je bivša zgrada Vojne akademije iz 1893. godine, Beograd će dobiti svoj dugo očekivani muzej. Mi smo jedna od retkih prestonica u Evropi koja nema svoj zavičajni muzej. Ono što je takođe izvesno je i da će zgrada stare železničke stanice biti pretvorena u muzej. Da li će tu biti smešten Muzej istorije Srbije u kombinaciji sa Muzejom Srpske pravoslavne crkve, ostaje da se vidi, ali bez sumnje će zgrada stare železničke stanice biti objekat namenjen kulturi.
Dobra vest s kraja prošle godine odnosila se na povećani budžet za film: umesto prošlogodišnjih 600 hiljada, predviđena je milijarda dinara. Da li je ta odluka motivisana i prisustvom srpskog filma na vodećim svetskim festivalima, pažnjom koju je tamo izazvao?
— Tradicija filmskog stvaralaštva u Srbiji je velika, snažna i duboka. Srbija je dala velike filmske reditelje, velike glumce, nadmašila je svoje gabarite. U poslednjih desetak godina došlo je do kaskanja u finansiranju filmova. A film je takva vrsta umetnosti u kojoj je novac bitan preduslov. Prošle godine je Filmski centar Srbije dobio rekordnu sumu od 600 miliona, a sad je došao na milijardu dinara. Verujemo da je ta stimulacija dala osnov za to da se konkursi sprovode na kvalitetniji način i da se omogući finansiranje većeg broja projekata. Ali nismo se zaustavili na tome: ove godine FCS je dobio dodatna sredstva, još 100 miliona dinara. Država je učinila ono što može u ovom trenutku i sad očekujemo pozitivan refleks iz oblasti filmskog stvaralaštva. Mislim da više ne može da se kaže da je budžet za film mali, on je sada pristojan, a biće još finansiranja filma.
Često govorite o važnosti očuvanja nacionalnog kulturnog identiteta. Da li je učinjeno sve da se on afirmiše?
— Nažalost, nije učinjeno sve. Prostora za poboljšanje ima, u prvom redu mislim na poboljšanje stanja svesti. Živimo u jednom izlomljenom svetu u kome Srbija nije usamljeno ostrvo, već je povezana kapilarno sa drugim kulturnim zonama i iz njih prima uticaje, ali ih i daje. Ti uticaji nisu uvek povoljni, došlo je do velikog stepena banalizacije umetnosti, do bezidejnosti; takav je jednostavno duh vremena. Važno je, međutim, da znamo da smo svoju kulturu nasledili od generacija koje su živele pre nas i naša je dužnost da je sačuvamo i zapamtimo. I da je uvećamo za najkvalitetnije doprinose i da tako uvećani paket predamo generaciji koja će doći posle nas. Zato bavljenje kulturom podrazumeva pregnuće čitavog društva, jer kultura je sve.
Imate li utisak da su i vaše kolege u Vladi svesne toga da je kultura sve?
— Kako kad. Zauzimanje stavova o kulturi je vrlo jednostavna stvar. Realno shvatanje značaja kulturnih procesa ne očitava se samo u konstataciji da je kultura važna, nego u velikom naporu države da odvoji što je moguće veći budžet za kulturu, da on iz godine u godinu bude veći, da se stvara sistem kulturnih ustanova, donose zakoni iz oblasti kulture koji nedostaju a menjaju oni koji nisu dovoljno dobri… Nisam zadovoljan sumom koju Srbija odvaja za kulturu. Unesko je još pre dvadesetak godina dao preporuku da je minimum održivog kulturnog razvoja jedan odsto iz državnog budžeta. Srbija je daleko od toga. Mi smo sada opet na 0,73, i još kada se od te sume oduzme deo namenjen informisanju… Ali, primetno je, ipak, iz godine u godinu, da Srbija, doduše puževim hodom, odvaja sve više. Za ovu godinu srpska kultura je dobila oko 380 miliona dinara više nego u protekloj.
Ovih dana, baš kao i nedavno, branite javno polje od nepristojnosti i vulgarizacije, od pornografskih sadržaja… I u tome ostajete usamljeni, izostaje najšira podrška?
— Tih dana kada su neke teme bile aktuelne, Ministarstvo kulture je dobilo najširu moguću podršku od građana iz cele Srbije. Stizao je veliki broj mejlova, telefonskih poziva od ljudi koje ne poznajemo. Veliki broj njih je pružio podršku jednom načinu razmišljanja i jednom stavu. I to je vrlo ohrabrujuće, budući da se dokazalo da ovo nije narod koji je izgubio kompas u pogledu moralnog, etičkog, estetskog. Pokazalo se da je ovo društvo koje ima svoje vrednosti i koje do tih vrednosti drži. Rušenje moralnog integriteta na medijskoj sceni nije nastupilo na prepad. Mi smatramo da nijedan trud uložen u borbu za odbranu jezika, opšte pismenosti, razumno shvaćene moralnosti u medijima nije uzaludan, i da to što se svet menja nikako ne sme da dovede do zaključka da je sve dozvoljeno, i da su pornografski sadržaji prihvatljivi i mogući. Tamo gde je država prisutna, direktno ili indirektno, ta borba neće prestati, bar kada je reč o moralu shvaćenom u opštem smislu, na onaj način kako ga shvata prosečan razuman čovek u Srbiji.
Da li se može očekivati neka konkretna mera koja će ovo pitanje regulisati, budući da je sve „iskočilo iz zgloba“?
— Poslednjih dana svedoci smo tog „iskakanja iz zgloba“. Ministarstvo kulture i informisanja je podnelo prekršajne prijave protiv četiri dnevna lista u vezi sa nedopuštenim sadržajem na naslovnim stranama. Znate, mi uvek mislimo da postoji jedna tačka, da je pređena neka crvena linija, ali ta crvena linija se spušta sve niže. Ne mogu da kažem kada će se okončati ti procesi ili kada će krenuti u suprotnom smeru. Na svu sreću, nisu sve novine takve i nisu sve televizije takve, ali toga za razuman ukus ima i previše. Problem jeste i u našim podeljenim nadležnostima.
Ministarstvo kulture nema mogućnost da nešto zabrani ili ukine, da izriče kazne, mere koje bi dovele do većeg stepena reda u nekoj neuređenoj oblasti. Ministarstvo po zakonu takvim mehanizmima ne raspolaže. Njima raspolažu tzv. regulatorna tela, a kako ona rade, javnost je imala prilike da vidi. Ono što je važno jeste da se neprestano u ljudima podiže svest o tome da moramo da vodimo računa o tome šta nam gledaju deca, i ne samo deca, nego i pristojan svet, a takvog je sveta najviše u ovoj zemlji… Da li želimo da vidimo prizore kakve smo imali prilike da vidimo ovih dana i da li želimo da vidimo scene kakve smo imali prilike da vidimo u pojedinim programima pojedinih televizija? Prisutnost države u nekom mediju znači da će država, tamo gde može, učiniti sve da postoji red.
Ona to može da omogući, ali to je proces. I svest o tome je u velikoj meri prisutna, ljudi sa mnogo više energije osuđuju takve stvari. Ali uvek ima i onih drugačijih. Verujem da bi danas, kada bi neko sišao s pameti i sagradio ponovo neku arenu u kojoj bi se vodile gladijatorske borbe na život i smrt — takva arena bila puna. I to je večiti problem društava i civilizacija: kako obeshrabrivati one negativne osobine koje čovek ima, a ohrabrivati pozitivne.
