Naime, Severni magnetni pol je prošle godine premašio Međunarodnu vremensku granicu brzinom od 55 kilometara godišnje, što je tri puta brže nego što se kretao pre 1990. Iako nije poznat tačan razlog zbog kojeg se to događa, naučnici pretpostavljaju da je uzrok pomeranje velikog sloja tečnog metala ispod Kanade.
Britanski geomagnetičar sa Univerziteta u Lidsu Fil Livermor istakao je na sastanku američkih geofizičara kako se čini da položaj Severnog magnetnog pola zavisi od dva velika magnetna polja, jednog ispod Kanade i drugog ispod Sibira.
„Kako sada stvari stoje, sibirski dobija utakmicu“, zaključio je Livermor.
U najgorem scenariju, zbog ogromnih ubrzanja Zemljino magnetno polje moglo bi da se preokrene, tako da Severni pol postane Južni, a Južni Severni. To bi moglo da uništi globalnu električnu mrežu, a život na površini planete da izloži većim količinama Sunčevog zračenja.
Srpski geofizičar: Nema mesta panici
Geofizičar Spomenko Mihajlović za Sputnjik ističe da pomeranje polova nije dramatično i da je ubrzanje magnetnog polja uobičajena pojava.
„Ubrzanje pokazuje da je vektor magnetskog polja Zemlje dinamička kategorija, da se menja i na dnevnom nivou. Uslovljeno je eksternim izvorima, kao što je magnetsko polje Sunca, kao i unutrašnjim izvorima. Postoje i tzv. sekularne promene, koje traju 100 i više hiljada godina, i velike promene, tzv. reverzije vektra magnetskog polja Zemlje.“
Mihajlović precizira da kretanje magnetskog pola Zemlje, odnosno odstupanje ose koja prolazi kroz Severni i Južni geografski pol i ose koja prolazi kroz Severni i Južni magnetski pol iznosi oko 11,5 stepeni. To odstupanje vrši pomeranje tzv. magnetskog pola Zemlje, a na osnovu toga se određuju geomagnetske koordinate za navigaciju.
Na temelju svetskog magnetnog modela podešavaju se sve navigacije, od „Gugl mapa“ na pametnim telefonima, do brodskih sistema, a svetski magnetni model se ažurira svakih pet godina, kako bi savremena navigacija pratila promene u Zemljinom magnetnom polju.
„Magnetski pol se nekada pomera brže, nekada sporije. Merenja se neprekidno vrše i mi u Grockoj u Geomagnetskom zavodu vršimo iz sekund u sekund ta merenja. Skupljaju se promene zabeležene u opservatorijama širom sveta, prate se i prave se internacionalni geomagnetski modeli.“
Ukoliko je reč o normalnoj fazi, pomeranje ose iznosi oko 2,5 kilometara godišnje. Ono međutim može i da se ubrza pod uticajem unutrašnjih i spoljašnjih promena.
„Ta pomeranja mogu da utiču na promene klime na indirektan način, jer magnetsko polje utiče i na ceo živi svet, pa tako utiče i na našu atmosferu. Takođe, ljudi koji su hipersenzitivni, meteoropate, osećaju te promene na direktniji način. Inače ih svi osećamo u zavisnosti od naših psiho-fizičkih parametara.“
Da li se u sve umešao HAARP?
Na pitanje da li je ovo rapidno ubrzanje magnetskog polja mogao da izazove i projekat HAARP, Stefanović objašnjava da se taj program pre svega odnosi na ispitivanje jono i magnetno sfere, ali ne isključuje ni mogućnost zloupotrebe.
„Na osnovu velikog broja antena koje se nalaze na Aljasci, vrše se opsežna istraživanja. Inače i u našoj opservatoriji u Grockoj već 50 godina se istražuje jonosfera. Hoću da kažem da istraživanje jonosfere, po bilo kom programu, uključujući i HAARP, samo po sebi ne znači i uticaj na magnetsko polje.“
Međutim, HAARP u sferi teorije zavere može postati i opasno oružje, koje pored klimatskih, može da izazove i velike promene na magnetskom polju, kao i pomeranje polova.
„Ali nije ono jedino oruđe koje se može zloupotrebiti za napad na magnetsko polje Zemlje. Deset puta jače magnetsko polje Sunca, sa snažnim sunčevim vetrom i ogromnom brzinom čestica i te kako može da izazove globalne promene. Ali upravo nas naše magnetsko polje štiti od takvog uticaja drugog magnetskog polja.“
Iako su više puta pokušavali da ga ugase, program HAARP-a i dalje postoji. On i dalje traje, samo se menjaju partneri, tj. oni koji participiraju u tom globalnom projektu.
HAARP je istraživački projekat koji kontroliše procese u jonosferi koji mogu da izmene učinak komunikacionih i sistema za nadgledanje.
Opremu za projekat na Aljasci čini ogroman broj radio-transmitera ogromne snage i odgovarajućih instrumenata za detekciju, 180 antena ogromne snage i 6 generatora koji svakodnevno emituju više od 3.000.000 vati.
Osnovni ciljevi projekta su izučavanje fenomena polarne svetlosti i radio-komunikacija. Projektom upravlja Univerzitet Aljaske, Američko ratno vazduhoplovstvo i Ratna mornarica SAD.
