Zvezda se preselila na nebo. Neki će reći, bilo je i većih i sjajnijih, ali niko neće naći još nekog koga su „delije“ posle derbija na rukama nosile od stadiona do Terazija. Samo Dragoslava Šekularca.
Preselio se kralj driblinga, talenat koji se, kažu pravi poznavaoci fudbala, rađa jednom u milion godina.
Kad se, kao ja, rodiš u Kninu, čiji je nogometni klub osnovan 1913. godine, u kome se ne igra, već živi za Dinaru, možeš sto puta da se rodiš kao devojčica, ali fudbal moraš da znaš. Ne moraš da znaš baš sve, ali moraš da ga poštuješ.
Možda i zbog toga, kad su Šekija pre tačno dve nedelje, u Valjevu, uveli u salu u kojoj se igrala simultanka sa velemajstorom Anatolijem Karpovom, srce mi je stalo.
Je li ovo zaista on, nisu ga najavili!?
Karpov je Karpov, ali Šeki je Šeki!
Novinarski duh vuče, nije sramota da „uletiš klizeći“ bilo kome, ali sam ostala ukopana dok se crveno-bela legenda sa velikim strpljenjem fotografisala baš sa svakim detetom koje je ušlo u salu.
Svako je uzeo u krilo, pitao igraš li šah ili fudbal, ili oboje. Hvalio male sportiste, milovao ih, kao da im je rođeni deda.
Vedar, skroman, kao retka prava zvezda, gledao me je nekoliko minuta. Spazio je da snimam. I konačno se šarmerski obratio.
„Ulepšajte me na snimku. Mnogo sam ružan“, ispalio je Šeki bravuru.
Predriblao mi je, jednim potezom, neočekivanu tremu i izmamio osmeh.
Iako je znao da polako gubi životni meč, igrao je do kraja, šmekerski. Kao što je to činio nekada iz veznog reda, i tog dana je poslao lagano loptu, za uspomenu.
„On je divan čovek“, rekli su mi njegovi saigrači, veterani Crvene zvezde, kada smo nedavno razgovarali. Trudio se da do kraja bude aktivan, ali ga je izdavalo najmoćnije oruđe — noge fudbalskog genija.
„Ne može da hoda, pa ga nosimo do taksija, od taksija do autobusa, od autobusa do klupe za rezervne igrače“, pričali su mi.
Al′ Šeki nije odustajao.
Uspeo je da ih prati na nekoliko važnih gostovanja, jer su utakmice bukvalno bile uslovljene njegovim dolaskom: „Ako nam ne dovedete Šekija, ne morate ni da dolazite!“
Nikada nije pio, nikada nije pušio. Ali, imao je veliki porok, voleo je da se kocka i to se nikako nije moglo sakriti. Kad bi sa Spasojem Pajom Samardžićem izašao zorom iz kazina i krenuo ka Kalemegdanu da razbistri glavu, za svega nekoliko minuta iza njih bi se okupila masa. Knez Mihailovom bi se orilo: „Šeki, Šeki…!“
Nije nigde mogao da se pojavi, a da ne nastane velika gužva.
Bio je i prznica. I to ga je skupo koštalo, i te kako uticalo na karijeru.
Kažnjen je 1962. sa 18 meseci zabrane igranja zbog napada na sudiju Pavla Tumbasa u Nišu. Incident je ispeglan tako što mu je Aleksandar Ranković omogućio da ode u vojsku. Završio je u Bileći, a prijateljima rekao da ga tretiraju kao da je na službu državi otišao po kazni.
Kao da im nije bilo dovoljno što ne igra, što se našao u mestu gde je kamen na usijanom kamenu, po kome je pod punom ratnom opremom mesecima neprekidno marširao…
I to je bio samo početak njegovih preokreta, uspeha i lomova, a dogurao je i do najbolje polutke na svetu na Mundijalu u Čileu.
Zaista je malo reći da se na nebo preselila zvezda. Nikada pre ni posle Šekija nije bilo takve pojave u našem fudbalu. Jedan je od retkih kome su u rodnom gradu Štipu za života podigli spomenik.
Možda su zvezdaši sa Dinare, kao ja, subjektivni, ali Šekiju — belom Peleu, jutros salutiraju „Njujork tajms“, francuski „Ekip“, španska „Marka“, „Dejli mejl“, „Vašington post“…
Salutira mu se u svim republikama bivše države. Bio je Zvezdina, ali i jedna od najvećih zvezda jugoslovenskog fudbala. Salutiraju mu, konačno, i „grobari“.
Možda su zvezdaši sa Dinare subjektivni, ali deda Šeki igrao je u toj strašnoj kasarni u Bileći fudbal i sa dedom mog sina.
Vojnici protiv oficira. Razvaljivao je komandanta kasarne, najstrašnijeg vojničinu od svih. Proturao mu loptu kroz noge i vikao: „Ajde, vole, potrči malo!“.
To ga je tih dana najskuplje koštalo, ali nije žalio…
I Juventus mu je ponudio milion dolara, nije prešao, ali nije žalio.
Brisao je cipele najvećom novčanicom, iako je imao dane bez hleba, nije žalio.
Šta je pet hiljada dinara ili milion dolara, ako ne možeš da razveseliš vojsku, ako ne možeš da se igraš.
Takav je bio Šeki.
Bio je kralj, Šaban Bajramović u kopačkama, ostao je narodna zvezda, tako je sijao i sijaće i dalje.
To sam, na kraju, videla i u njegovim živim očima pre tačno dve nedelje. Kad se nije predao. Sa velikim Karpovom izvukao je remi.
I to je pobeda.
