Ovako je o Skadarliji besedio Zuko Džumhur, bosanski pisac, slikar i karikaturista.
Baš ta boemska istorija, šmek rasklimatanih stolova, muzike na uvce (osim ako i kada neki novokomponovani gost insistira na ozvučenju, što je, srećom, ipak retkost) i gurmanske hrane i danas privlače goste, Beograđane i dođoše, u nju hrle turisti, kao i ljudi koji poslom dođu u balkanski Monmartr, na poslovni sastanak koji se nastavi u druženje sa domaćinima uz ručak/večeru. U skadarlijskim kafanama glumica Ljiljana Jakšić već skoro dve decenije igra svoju Skadarlijku.
Ovih dana, jer u Skadarliji se stara godina ispraća nekoliko poslednjih dana decembra, a nova dočekuje sve do posle 13. januara, kada se slavi Srpska nova godina, ova Dama — zaštitno lice beogradske boemske četvrti, koje se ne bi zastidele ni Bečlije, ponosne na svoj Grincig, u garderobi koja asocira kao da je upravo iskoračila iz 19. veka, u elitnim skadarlijskim kafanama pozdravlja goste koji umeju da prepoznaju i cene vanvremenske, neprolazne vrednosti i čari kariranih stolnjaka, diskretnih konobara (koji rade 365 dana u godini), ukusnih specijaliteta i vina, uz čiju pomoć srpski merak prepoznaju i ovdašnji i gosti s drugih meridijana i kontinenata — od Kine do Amerike, i Rusi i komšije Grci. Svima njima Skadarlijska Dama Ljiljana Jakšić poželi od srca srećnu Novu i zapeva iz duše neku od pesama uz koje su ovde bančili glumci i ostali umetnici, zanatlije i privatnici, političari i razne ćate, studenti, obični i neobični gosti…
U ovoj „Energiji Sputnjika“ sa Skadarlijskom Damom — Ljiljanom Jakšić — Jelica Putniković priča o tome šta se na ovoj turskoj kaldrmi (doduše, sada zalivenoj betonom) promenilo, a šta je preživelo od poslednjih decenija 19. veka do danas, kada se, pred kraj druge dekade u trećem milenijumu nove godine dočekuju opet uz pesmu, sa punim čašama, sa srcem i dušom otvorenim za tu bezvremenu, prijateljsku toplinu Skadarlije.
