Pristupanje Evropskoj uniji nalazilo se na listi prioriteta bivših jugoslovenskih republika još dok su činile jedinstvenu političku zajednicu. U sumrak Jugoslavije, poslednji njen premijer Ante Marković, učlanjenje Jugoslavije u EU stavio je u svoj program ekonomskog oporavka kao šansu za očuvanje bivše države.
I kasnije, kada su se kroz krvavi građanski rat borile za jugoslovensko nasleđe i kada su postale nezavisne, svaka jugoslovenska republika kao prioritetan zadatak postavila je pristupanje EU.
Evropske integracije u jednom trenutku proširene su i atlantskim integracijama, odnosno pristupanjem u NATO. Ovo drugo nije toliko bila volja samih zemalja, koliko je nametnuto kao uslov za učlanjenje u EU.
Međutim, u poslednje vreme, čini se da evropske integracije gube trku nad atlantskim integracijama. Sve je počelo određivanjem 2025. godine kao okvira za pristupanje onih balkanskih zemalja koje još nisu ušle u EU, da bi se i taj datum relativizovao. Svakodnevno čujemo prognoze da „proširenje EU — nije tema“. Ali zato ulazak u NATO jeste.
Zapad kao da je ubrzao atlantske integracije balkanskih zemalja snižavanjem standarda za učlanjenje. U NATO je primljena Crna Gora, Makedonija je na pragu učlanjenja uprkos volji građana, a pritisci na BiH, posebno na Republiku Srpsku da prihvati navodnu neminovnost učlanjenja u NATO, sve su snažniji.
Ispada da je balkanskim zemljama lakše da pristupe NATO nego EU; inverzija koja se dogodila ostavlja nam prostora da više ne govorimo o evroatlantskim, već atlantskoevropskim integracijama.
Taj talas ekspresnog prijema balkanskih zemalja u NATO ima malo veze sa standardima; on je pre svega motivisan geopolitičkim interesima, željom da se uspostavi kontrola bez obzira ispunjavaju li balkanske zemlje nekada davno proklamovane standarde o demokratiji i slobodi, tvrde sagovornici Sputnjika. Naravno, cilj je zaustaviti konkurente — Rusiju i Kinu.
Pristupanje u EU i NATO teško se mogu odvojiti, kaže analitičar Instituta za evropske studije Aleksandar Gajić, jer se na primeru drugih bivših socijalističkih zemalja može videti da su i one, tokom procesa pridruživanja EU, prethodno ugurane u NATO.
Sličan proces vidljiv je i na Balkanu, dodaje on. Hrvatska je ušla u NATO u trenutku kada je ulazila i u EU, a Albanija i Crna Gora primljene su u Severnoatlantsku alijansu pre nego u EU. Samo što je sada pristupanje EU neizvesno i trnovito.
„Videli smo da je proces pritisaka da zemlje koje nisu članice EU, raznim metodama postepeno ugurane u NATO. Pritiskali su ih na razne načine, od savezničke zaštite njihovog teritorijalnog integriteta zbog problematičnih odnosa sa susedima, do direktnih pritisaka i mešanja u unutrašnje stvari tih zemalja. Najdrastičniji primeri vezani su za Crnu Goru i sadašnji pokušaj da se i Makedonija nedvosmisleno usmeri isključivo ka severnoatlantskom savezu, kroz sporazum koji je vlada Zorana Zaeva potpisala sa Grcima“, objašnjava Gajić.
Iz primera Crne Gore i Makedonije vidi se, prema Gajićevim rečima, da je proces pridruživanja NATO indukovan spolja, da nije dobronameran, kao i da jedna stvar uslovljava drugu — okretanje ka EU i težnja ka punopravnom članstvu u toj organizaciji koristi da balkanske države milom ili silom postanu i članice NATO.
„U geopolitičkom smislu to znači zaokruživanje prostora pod kontrolom NATO i njegove interesne sfere na spojnici između svetskog mora i okeana i evroazijskog kontinenta, gde se taj prostor vezuje za prostor Bliskog istoka. To je jedan luk kontrole uz pomoć koga NATO pokušava da kompletno zatvori prostor pristupa morima svim silama koje samostalno funkcionišu na prostoru evroazijskog kontinenta“, kaže Gajić.
NATO, takođe, koristi prostor Balkana kao odskočnu dasku za dalju penetraciju u dubinu kontinenta, dodaje Gajić, u slučaju konfrontacije sa drugim silama — Rusijom, Kinom i Iranom.
„U tom smislu vidimo da se radi o geostrateškom zaokruživanju jednog prostora i nedozvoljavanju da postoje rupe u njemu. Da se taj prostor u punom smislu strateški kontroliše i da može da se koristi za dalje nastupanje u dubinu kontinenta“, zaključuje Gajić.
S obzirom da je EU u krizi i da više nema snage da ikoga više primi u svoje članstvo, ponudila je balkanskim zemljama projekat „Zapadni Balkan“ (bivše jugoslovenske republike plus Albanija), tvrdi Srđan Perišić, profesor međunarodnih odnosa i savetnik srpskog člana predsedništva BiH Milorada Dodika.
U momentu kada su čelnici EU odustali od daljeg širenja, pojačan je pritisak NATO. I dok je, prema Perišićevim rečima, Zapadni Balkan smišljen kako bi EU kontrolisala zemlje regiona u ekonomskom i političkom smislu, NATO preuzima ulogu kontrolora u vojnom i bezbednosnom, što treba posmatrati u širem kontekstu sučeljavanja SAD sa Rusijom i Kinom.
„Nekada je članstvo u NATO podrazumevalo da zemlja ima nekakav demokratski kapacitet. Od toga se odustalo, možete biti kriminogena država, oni će vas primiti. To je primer Crne Gore, to je primer Albanije, to je primer Kosova. U Makedoniji referendum o NATO nije uspeo, ali oni će je uvući. Sada je pritisak na BiH, a na kraju ostaje Srbija", kaže Perišić.
Ukoliko preostale balkanske države pristupe NATO, prema Perišićevim rečima, zaustaviće svoj razvoj, jer sa zapada ne stižu razvojni projekti, već samo povećanje vojnih izdataka. Investitori se, kaže on, nalaze na Istoku.
Ukoliko preostale balkanske zemlje pristupe NATO, ostaće prostori sa kojih se ljudi iseljavaju, zemlje jeftine radne snage i zbog toga se treba odupreti svakom pokušaju učlanjenja u NATO, zaključuje Perišić.
