Dokumentarac Borisa Malagurskog, u kojem su zabeleženi intervjui sa nizom američkih zvaničnika, srpskih, hrvatskih i slovenačkih intelektualaca i novinara, bavi se raspadom Jugoslavije, sa tezom da je rat dirigovan direktno iz Vašingtona i uz pomoć zapadnih sila. U okviru svog istraživačkog poduhvata Malagurski u filmu otkriva poverljiva dokumenta koja potvrđuju da su postojale zakulisne radnje koje su dovele do krvavog raspada Jugoslavije. Mladi režiser se pojavljuje i u ulozi naratora i paralelno prenosi priču o običnim ljudima, koji su ostali dobri u zlim vremenima.
Dokumentarac pokušava da baci drugačije svetlo na koren sukoba na Balkanu i za mnoge ljude, koji su prihvatili zvaničnu podelu na dobre i loše momke u Jugoslaviji, može da bude prilično gorka pilula. Možda najupečatljiviji momenat iz filma je snimak iz sela Vrbarje kod Sokoca, u kojem su pre rata zajedno živeli Srbi i Muslimani. Iako nisu morali, Muslimani su odlučili da napuste selo, a kamera je zabeležila kako su se Srbi i Muslimani rastajali u suzama.
Malagurski je u filmu prikazao i pozitivne priče iz balkanskog sukoba, pre svega zapadnoj publici, koja može da navede zločine koji su se dogodili na teritoriji SFRJ, ali ne i pozitivna, humana dela koja su se takođe događala u ratu. U filmu je intervjuisan i Rade iz Trebinja, otac Srđana Aleksića, udovica Josipa Rajhl Kira, Jadranka Rajhl Kir, kao i Vesna Levar, udovica Milana Levara iz Gospića.
Malagurski je intervjuisao Luisa Mekenzija, bivšeg komandanta UN, Džejmsa Biseta, bivšeg ambasadora Kanade u Beogradu, novinara Skot Tejlora, ekonomistu Mišela Čošudovskog i druge. Istraživački posao se isplatio, a njegovi sagovornici su ga uputili na nekoliko zanimljivih dokumenata, koji su predstavljeni u filmu. Jedan dokument iz 1984. godine sa potpisom Ronalda Regana, po Malagurskom, svedoči o tome da je glavna meta zapadnih sila bila jugoslovenska ekonomija.
Došao je i do zakona koji je kasnije usledio, u novembru 1990. godine, u kojem piše da se Jugoslaviji ukida sva pomoć, a da će republike koje se odluče za nezavisnost dobiti novčanu pomoć. Film, između ostalog, objašnjava i zašto je Alija Izetbegović povukao svoj potpis sa Lisabonskog sporazuma, koji je predviđao podelu Bosne po principima nacionalne kantonizacije.
Tragajući za sagovornicima, Malagurski je obišao američke gradove Kolumbus, Dejton, Njujork i Vašington, posetio je Beograd i Prištinu. Razgovarao je i sa Džordžom Kenijem, bivšim zvaničnikom Stejt departmenta. Film dokazuje i da je područje Sfrj kolonizovano ekonomski, vojno i politički. Pored američkih zvaničnika i stručnjaka, u filmu se kao sagovornici pojavljuju i Vlade Divac, Veran Matić, Branislav Lečić, zatim bivši slovenački ministar za ekonomiju Jože Mencinger, bivši kandidat za predsednika Hrvatske Marko Francišković, režiser Džordž Bogdanić, novinar Džon Bosnić, član Beogradskog sindikata Boško Ćirković, istoričar Srđa Trifković, članovi benda Dubioza kolektiv Armin Bušatlić i Vedran Mujagić i mnogi drugi.
