Videćemo hoće li Emanuel Makron u obraćanju naciji da nađe neki ton koji će da umiri većinu ljudi čiji protesti već neko vreme tresu Francusku. Da li će oni uzdrmati i poziciju njenog predsednika? Spoljnopolitička komentatorka Ljiljana Smajlović smatra da je ovoga puta reč o protestima koji su politički rizičniji od svih dosadašnjih, ali ipak smatra da će Makron izgurati svoj petogodišnji predsednički mandat.
A protesti ga prate praktično od kako je ušao u Jelisejsku palatu. Samo 12 dana pošto je 14. maja 2017. godine inaugurisan u predsednika Francuske, demonstranti su mu poručili da pogleda kroz njen prozor i vidi realan život.
Predsednik Francuske im je tada poručio: „Nikakvi neredi me neće zaustaviti!“. Njegove ekonomske promene, tvrdio je, imaju za cilj povećanje globalne konkurentnosti Francuske, što može da donese boljitak svima.
Nije ustuknuo ni kada je njegovim dekretima omogućeno stupanje na snagu izmena zakona o radu, iako ih Parlament nije usvojio, što je izazvalo burne demonstracije u celoj Francuskoj.
Ovoga puta je ipak uzmakao, a protesti su nastavljeni i četvrti vikend zaredom kada je od zapaljenih automobila gorelo srce Pariza, koji se od 10.000 demonstranata branio i oklopnim vozilima. Širom Francuske je marširalo 125.000 ljudi nezadovoljnih životom i sve mršavijim primanjima.
Smajlovićeva se, kako kaže, slaže sa zapadnim kolegama koji smatraju da je ovo pobuna radničke klase protiv Makrona.
„Makron je rekao da neće popustiti pred štrajkovima kao što su radili njegovi prethodnici, da će izgurati mere koje predlaže, bez obzira na ogorčenje sindikata, a sada se ispostavilo da to nije izgurao. Njegov predsednik Vlade sada kaže: ’Važnije nam je nacionalno jedinstvo od bilo kakvog poreza‘. To je dobar izgovor da uradite suprotno od onoga što ste obećali na izborima. Međutim. ovo sada je postalo pobuna protiv Makrona lično, a njega je sada nemoguće skinuti bilo kojim putem osim na ulici“, mišljenja je sagovornica Sputnjika.
Ona podseća da Makron ima veliku većinu u Parlamentu i da ga je, naprosto, ustavnim putem nemoguće pomeriti.
Dodaje da je ipak iznenađena koliko su najnoviji protesti bili nasilni, s obzirom na to da je teško nastaviti sa napadima na protivnika kada je on unekoliko već kapitulirao, jer je povučen zahtev za oporezivanje goriva, koji je i doveo do prvih demonstracija.
„Videćemo hoće li Makron u obraćanju naciji da nađe neki ton koji će da umiri većinu ljudi. Ja verujem francuskim kolegama da ovi koji su palili kola, koji su rušili, da su iz nekih ekstremnih grupa. Ali opasno je i kada običan svet koji protestuje zaključi: ’Pa čekajte, dok smo mirno demonstrirali naša vlast nas je ignorisala. Čim smo zapalili automobile oni su nam izašli u u susret‘“, napominje Smajlovićeva.
Ona ukazuje i na razliku između ovih demonstracija i takođe velikih protesta iz 2005. godine, koji su se dešavali u siromašnim pariskim kvartovima nastanjenim emigranata, kada je bilo i više nasilja i više štete. Ti protesti se nisu prelili na centar i nisu zahvatili belu radničku klasu, koja se danas buni zato što su posledice Makronovih mera daleko od onoga što im je obećano i zato što ne vidi da će stvari da se preokrenu u dobrom pravcu. Zbog toga su, smatra ona, najnoviji protesti politički rizičniji.
Prema oceni Smajlovićeve, ovaj socijalni gnev sve više poprima obračun sa Makronom čija se ostavka traži.
Na pitanje hoće li on izgurati ovaj petogodišnji mandat, ona je pak mišljenja da hoće. Uz to dodaje da su „Žuti prsluci“ pokret bez lidera, pošto nisu uspeli da se dogovore ko bi to pregovarao sa vlašću. Nešto slično se desilo i sa pokretom „Okupirajmo Volstrit“ koji nije uspeo, a na koji joj liče i „Žuti prsluci“.
Ali uprkos neuspehu pokreta kakav je „Okupirajmo Volstrit“ ideje ostaju. I koliko god se pre revolucije čini da je ona nemoguća, pošto se ona dogodi ispostavi se da je bila neizbežna, podseća sagovornica Sputnjika na reči Roze Luksemburg.
A šta tome može biti okidač teško je reći, ali je vidljivo da su te neke tačke tu, objašnjava Smajlovićeva.
„Te ogromne socijalne razlike se samo povećavaju. Niko ništa ne čini da one budu smanjene, a to ne može a da ne izazove ogroman revolt“, ukazuje Smajlovićeva, ističući da o tome pričaju čak i oni najbogatiji koji su okupljeni u Svetski ekonomski forum.
Koliko god njihova briga zbog sve većeg jaza izgleda smešna, oni zaista žele da se nešto po tom pitanju učini da bi se sačuvao taj liberalno-demokratski koncept, kako ne bi došlo do revolucije. Poenta je da treba nešto menjati da bi ono glavno ostalo isto, naglašava ona.
„Ništa nije urađeno po tom pitanju ni na površini, ni suštinski, i to ljude razbesni i tako je na svim tačkama planete. Posebno na Zapadu gde se čitav taj vašingtonski konsenzus o tome kako vladati svetom, ne samo finansijski, sada ruši“, zaključuje sagovornica Sputnjika.
