Raković ovako komentariše izjavu koja se mogla čuti na protestnim okupljanjima u Kosovskoj Mitrovici da se čeka samo novi Račak i Markale, pa da Albanci okupiraju Sever.
„Do okupacije će sigurno doći“, ne sumnja Raković i objašnjava da je cilj da se Albanci izlaskom na Jarinje i Brnjak povežu sa sandžačkim separatistima, gde predsednik SDA Sandžaka Sulejman Ugljanin popuno otvoreno govori o velikoalbanskim planovima.
Ugljanin je ovih dana predsednika Albanije Iljira Metu, koji je boravio u Rožajama, pozdravio na albanskom, podseća istoričar u emisiji „Sputnjik intervju“ uz konstataciju da Albanci žele da zaokruže prostor „Velike Albanije“ koji bi sezao do Sjenice, pri čemu bi proces obuhvatio i Makedoniju, kao i Preševo i Bujanovac, dok „Crnu Goru neće dirati dok ne završe sa crnogorskim Srbima“.
Ocenjuje i da je potpuno izvesno da će Albanci formirati vojsku, „možda ne sutra, ali prekosutra da“, pri čemu, dodaje, glavni scenaristi sede u Vašingtonu. „A to nije ni Tramp ni Pomepo, to je duboka država koja je kroz CIA i te kako ovde ukorenjena. Imaju nameru da potpuno podriju naš prostor, da nam naprave još jedno usko grlo koje bi odvojilo Srbiju od Hercegovine. To je bio i plan Austroguarske i Turske — da se napravi sanitarni kordon i da se srpstvo na Balkanu potpuno rasparča“, objašnjava naš sagovornik.
Ipak, napominje, ne znači da će se to i dogoditi, ali mi moramo da budemo aktivniji u toj šahovskoj partiji i da igramo mudro.
Novinarka časopisa „Srpska ekonomija“ Ljiljana Staletović ukazuje da o planovima Albanaca rečito govori peta sednica kosovske i albanske vlade održana u ponedeljak u Peći, koja je bila korak dalje u integracionim procesima na liniji Prištine i Tirane.
„Takozvano Kosovo i Albanija su od 2009. potpisali 19 sporazuma o saradnji, uglavnom iz oblasti ekonomije. Ne treba zaboraviti da je Albanija Prištini dala deo ruke Drač, odnosno Šenđen za slobodnu trgovinsku zonu“, kaže Staletovićeva.
U samoj Albaniji, kako dodaje, iako saosećaju sa Albancima sa Kosova, ne bi voleli da žive u zajedničkoj državi s njima, ali premda razlike među njima postoje, u ciljevima i nacionalnim interesima su jedinstveni.
Komentarišući uvođenje stopostotnih taksi Prištine na robu iz centralne Srbije, Staletovićeva kaže da je tom odlukom doveden u krizu Cefta sporazum koji je postao „mrtvo slovo na papiru“ te ubuduće neće moći da funkcioniše bez temeljnih reformi.
Na sednici dve vlade u Peći saopšteno je i da je cilj da do 2025. Kosovo i Albanija budu jedna država. Po oceni Aleksandra Rakovića, to može da se dogodi bez većih potresa jer se pokazalo da su drugim zemljama tu vezane ruke i da Amerikanci vode glavnu reč.
„Amerikanci vide Albance kao nosač aviona, računaju na njih da podrivaju ovaj prostor. Isto je radila Austrougarska, koja ih je zato i formirala kao naciju“, objašnjava istoričar, koji smatra da odgovor Srbije treba da bude bliža integracija sa Republikom Srpskom, pored dalje borbe za KiM, koja uopšte nije laka.
Priča o „Velikoj Albaniji“ je i u funkciji zaokruživanja planova NATO u regionu, o čemu, prema rečima Rakovića, svedoči i primer Makedonije koja će bez obzira na volju građana izrečenu na referendumu biti uvučena u Alijansu.
„U Makedoniji će se sve završiti tako što Ivanov neće potpisati tu odluku, ali oni sad imaju dvotrećinsku većinu u Sobranju, čak i da ga opozovu, a i ako ga ne opozovu, implementiraće kad on siđe s vlasti, pa će ulazak zemlje u NATO potpisati predsednik Sobranja Taljat Džaferi kao v.d. predsednika. Ivanov će, nažalost, verovatno završiti iza rešetaka — čovek koji je štitio Ustav i makedonske interese“, primećuje Raković.
On ne isključuje ni mogućnost da će BiH komotnim tumačenjem i preglasavanjem Srba takođe biti uvučena u NATO.
Na pitanje kakva je uloga Kfora koji prvo nije primećivao aktivnosti Kosovskih bezbednosnih snaga a sada ima vežbe, Ljiljana Staletović podseća da su se na Kosmetu mnogi zločini nad Srbima dogodili upravo pošto je došao Kfor, a da, s druge strane, Albanci već dvadesetak godina u prisustvu i Kfora i Unmika „treniraju državu“, pokazuju da mogu da rade šta hoće i da im niko ništa ne može.
„Ipak, oni nemaju državu i ne mogu da je imaju ako im Srbija ne da, i to je jedan začarani krug“, naglašava novinarka.
Na pitanje može li ishod tog začaranog kruga biti mirovna konferencija koju pominje Hajnc Kristijan Štrahe, austrijski vicekancelar, Raković izražava uverenje da je takva konferencija malo verovatna jer, kako kaže, strukture duboke države, Britanci i briselska birokratija, „žele potpuni slom srpske ideje“.
„Pre možemo da očekujemo da dođe do totalne vojne okupacije severa, KiM gde bi Kfor dao svoj doprinos. Kod nas je, kad je reč o Kforu, prevladala politička korektnost i ljudi zbog toga ne smeju da izgovore ni ono što misle: da je to okupaciona vojska i da će dati zeleno svetlo svojim pulenima Albancima da rade šta hoće“, smatra istoričar.
U takvoj situaciji, ocenjuje Raković, manevarski prostor Srbije je vrlo uzak.
„Na kraju ipak dolazimo do onoga: ništa ne potpisivati i čekati priliku da odgovorimo kada budemo bili u mogućnosti, čekati novu šansu — hladne ali ne pognute glave“, kaže na kraju sagovornik Sputnjika.
