A suštinski, pokazalo se da je upravo u Francuskoj, na obeležavanju stogodišnjice od okončanja Prvog svetskog rata započeo debakl nepostojećeg Kosova u Interpolu.
Veštačka, očajno izrežirana, neprirodna i dubinski tragikomična scena u kojoj se Hašim Tači nalazi tik uz najmoćnije svetske lidere u Jelisejskoj palati — nije mogla da prođe bez posledica.
Pozornica na kojoj se slavi najveća pobeda, a na kojoj se ne vidi predsednik Srbije, koja je srazmerno veličini podnela najveću žrtvu u Velikom ratu, nije mogla a da se prvom prilikom paradoksalno ne preokrene u korist našeg naroda.
Zastava lažnog Kosova koja se vijorila pod kulama Notr Dama, vređajući temeljna osećanja naroda koji je prošao Albansku golgotu, morala je da bude bačena u blato samo deset dana kasnije u Dubaiju.
Moćne zapadne sile, na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, potučene su na zasedanju Interpola sopstvenim bumerangom.
Bumerangom ucena, podmetnutih zamki, prizemnih proceduralnih podvala, pretnji i koverti punih dolara koji im se obio o glavu.
Srbija je pobedila. Sa svojim saveznicima. Kao i 1918.
Mala Srbija, koja je i pre stotinu godina preokretala istorijske tokove, pokazala je pred svetskim reflektorima da su se odnosi u svetu nepovratno promenili.
Pobedu Srbije, zato, trebalo bi danas da priznaju i svi oni koji su insistirali na tome da je naša zemlja doživela veliki diplomatski poraz i sramotu u Parizu. I svi oni koji su posprdno seireći opisivali detalje naopake francuske predstave.
Ovaj trijumf ne sme da se zamrlja prizemnim srpskim međustranačkim ratom do istrebljenja. Niti da se zloupotrebljava u trivijalnim dnevnopolitičkim obračunima.
U Dubaiju nije bitno ko je gde sedeo, da li se glasalo po azbučnom redu ili po protokolarnim pravilima. Računa se samo rezultat na semaforu.
Ni poniženje u Parizu ni veleobrtni trijumf u Dubaiju nisu ni Vučićevi, ni Dačićevi, ni Stefanovićevi, već Srbije.
Jer posle odluke deset država da povuku priznanje Kosova, fijasko Prištine u Dubaiju pokazuje da se usled tektonskih planetarnih promena, istorijsko klatno postepeno pomera na stranu naše zemlje.
Sada je jasno, nije dovoljno da salećeš državnike po hodnicima, zaskačeš predsednike za autograme i selfije.
Nije dovoljno da kačiš fotografije po instagramima, fejsbucima, tviterima i „zidnim novinama“.
Jer lako je odmeriti kakve je koristi imao Tači od fotografisanja sa Vladimirom Putinom, a kakve Srbija od istrajne politike Moskve prema nacionalnim interesima Srba.
Postoji još, u globalnom geopolitičkom haosu, nešto što se zove pravo, pravda, odbrana principa, borba za istinu, neodustajanje, doslednost, odvažnost. To shvata sve više zemalja.
Zato, Tači, što se tiče Srba, i posle Dubaija možeš da nastaviš — da se slikaš!
