Sputnjik je razgovarao sa Bartolom Fuentesom, bivšim poslanikom opozicione partije Partije slobode i tranzicije, skraćeno Slobodne partije, o tome kako je uopšte došlo do toga da reke migranata iz Hondurasa hrle ka južnim granicama SAD.
Naš sagovornik, ujedno i novinar i društveni delatnik, kaže da nijedna politička, religiozna, socijalna ili čak humanitarna organizacija nije sponzorisala niti podstakla ovaj tužni karavan očajnika. Inače, vlasti Hondurasa Fuentesa krive da je organizovao ovaj egzodus svojih sunarodnika ka SAD preko teritorije Meksika.
U martu ove godine Fuentes se i sam priključio karavanu migranata u Meksiku. On se nikada ranije nije nalazio u tako velikoj grupi ljudi koja je imala zajednički cilj. Predstavnici američkih migracionih službi tada su prihvatili 93 odsto od ukupno podnete 401 prijave. Tako su se migranti legalno našli na teritoriji SAD, ne narušavajući pritom pogranične zakone. Štaviše, svi oni koji su podneli zahtev za azil u SAD, prošli su prvu fazu trijaže vrlo složenog migracionog procesa, tokom kojeg migranti moraju da objasne pograničnim službenicima da bi povratak u otadžbinu zaista predstavljao opasnost za njihov život.
Karavan migranata
Fuentes za Sputnjik ističe da se u mestu Progreso, nedaleko od honduraškog grada San Pedro Sula, na granici sa Gvatemalom, gde on inače živi, stalno spontano okupljaju grupe ljudi koji žele zajedno da emigriraju.
„Ljudi se povezuju putem društvenih mreža i mesindžera, ugovaraju datum i vreme susreta i obično se tajno kreću“, kaže Fuentes koji dodaje da je njega pozvala grupa migranata koji su se okupili u Tegusigalpe, prestonici države. Migranti su ga molili za savet, znajući da je on prethodno već učestvovao u jednom karavanu u martu.
„Sa zadovoljstvom sam im pomogao i ispričao svoja iskustva. Objasnio sam im kako se može dobiti status izbeglice, pravo na boravak i humanitarna viza, koju izdaju Meksiko i SAD, i to sve besplatno i bez daljih zahteva ili očekivanja američkih vlasti“, objasnio je Fuentes.
Na obalama Atlantika, u Hondurasu, organizovale su se još tri grupe veoma rešenih migranata sa željom da po svaku cenu napuste zemlju.
„Svi ti ljudi su se dogovorili da svoj put ka boljem sutra započnu 12. oktobra. Prvo je 160 ljudi došlo do mesta San Pedro Sula, koje je bilo prvo mesto okupljanja, do podneva ih bilo već oko 600, a do sumraka sledećeg dana čak 1.200. Do sada je to najbrojnija grupa koja se kretala ka Meksiku i brojala 7.000 ljudi“, dodaje naš sagovornik.
„Ljudi u Hondurasu su toliko očajni da prihvataju bilo kakav poziv ili naznaku da postoji mogućnost da se zaposle i zarade iole pristojan novac kako bi mogli da izdržavaju porodicu, ne pitajući ni kuda bi trebalo da idu, ni šta tačno da rade“, kaže Fuentes.
Pomoć i razumevanje
Karavanu migranata pomažu solidarni lokalni stanovnici koje usput susreću, a u nekoliko slučajeva, čak i predstavnici lokalne vlasti. Na primer, gradonačelnik honduraškog grada Santa Roza de Kopan, Anibal Alvarado, omogućio je migrantima da koriste prostorije opštinske sportske sale, kao i autobuse. Meštani su takođe iznajmili nekoliko autobusa kako bi podržali karavan.
U Meksiku su migranti dobili podršku vlasti oblasti Sučjate, koji se nalazi na granici sa Gvatemalom. Njima su vlasti dozvolile da se privremeno smeste ne mostu preko istoimene reke, kada na glavnom trgu prestonice ove oblasti Sijudad Idalgo više nije bilo mesta, potvrdila je za Sputnjik zvaničnica ove oblasti, Sonja Ernandez.
U Tonali, u meksičkoj državi Čijapas, migranti su takođe dobili podršku lokalnih vlasti u vidu autobusa, kako bi se lakše prevezli do poslednjeg punkta svoje rute u okviru ove meksičke države.
„Migrante iz Hondurasa, kao i ljude koji su se solidarisali i pomagali im, vlasti Hondurasa prikazuju kao kriminalce, jer sami ne žele da priznaju prave razloge zbog kojih ljudi beže iz države“, dodaje Fuentes.
Naš sagovornik ističe da se sve ovo dešava kako se ne bi kvarili odnosi sa predsednikom SAD, koji vrši pritisak na lokalne vlasti da zaustave migracione tokove. Fuentes zaključuje da se ovaj proces ne može veštački zaustaviti sve dok se narodu Hondurasa ne omogući da bolje živi.
