Naučna studija obuhvatila je genome 225 drevnih ljudi koji su živeli do kraja poslednjeg milenijuma stare ere. Njihova DNK sačuvana je u lobanji, u veoma tvrdoj petroznoj kosti, objašnjava Borić.
„Dokazali smo ono u što se sumnjalo dugo vremena, ali nije bilo čvrstih dokaza, da se desila značajna populaciona migracija sa područja severozapadne Anadolije, današnje Turske, u Evropu i da na ovom mestu, pre svega u Đerdapu, imamo zanimljiv proces mešanja pridošlica — zemljoradnika, sa lokalnim lovcima — sakupljačima. Oni su na tim prostorima verovatno već živeli hiljadama godina, od ledenog doba“, kaže Borić.
Interakcije populacija u prošlosti veliki su izazov za paleogenetičare, a ovo istraživanje je važno jer je prva studija koja se tiče razumevanja genomske slike jugoistočne Evrope. Došljaci izgledaju i žive drugačije, poznaju poljoprivredu i imaju prve žitarice, a sa sobom dovode i stoku. Međutim, o mešanju domaćina, lovaca — sakupljača i pridošlica iz Anadolije ne govori samo DNK, kaže Borić.
„U Lepenskom viru postoje čak osobe koje su sahranjene na mezolitski način, našli smo elemente tog pogrebnog procesa, iz čega se vidi da su to zemljoradnici, odnosno došljaci u Đerdap. Takođe, imamo jedan zanimljiv skelet sa lokaliteta Padina koji ima po 50 odsto od oba nasleđa, što najverovatnije govori o tome da se radi o potomku veze između dve individue sa potpuno različitim genetskim nasleđem iz dve različite populacije“, otkriva sagovornik Sputnjika.
Njegov tim poslednjih godina radi na još jednom važnom projektu na ovim prostorima, u Vrbičkoj pećini kod Nikšića, u saradnji sa Centrom za konzervaciju i arheologiju sa Cetinja. Tragovi korišćenja pećine stari su 24 hiljade godina. Pronađen je i ljudski skelet star oko 3.600 godina. Značajan pronalazak predstavljaju fragmenti kostiju mrmota i oprema za lov. U pećini su živeli lovci na mrmote, a lovci — sakupljači dugo su lovili krupnu divljač, objašnjava arheolog.
„Iako u italijanskim, švajcarskim i francuskim Alpima postoje lokaliteti gde ima specijalizacije u lovu na mrmote, to se sve dešava mnogo kasnije od ovoga što smo mi našli u Vrbičkoj pećini. Mislimo da je u pitanju evolutivni proces fokusiranja na određene vrste poput mrmota, koga su verovatno lako lovili. Šalim se da je to možda pitanje lenjosti tih crnogorskih lovaca — sakupljača. Bilo im je lako da ulove mrmote koji su živeli po tadašnjem pejzažu te regije“, kaže Borić uz osmeh.
Istraživanja njegovog tima otkrivaju da je Balkan oduvek bio specifičan region, da se nalazi na raskršću između istoka i zapada Evrope, a prvi „moderni ljudi“ na naše prostore dolaze pre 40 hiljada godina. Arheologija, međutim, još nije našla odgovor na pitanje zašto su iz plodne Anadolije došli na područje današnje Srbije, sa koga su se kasnije selili na sever Starog kontinenta. Najčešća pretpostavka je da ih je na to naterala promena klime.
Borić kaže da je teško reći koliko gena danas delimo sa tim ljudima i da primer mešanja stanovništva koje je istraživao najbolje govori u prilog činjenici koliko je iluzorno govoriti o kontinuitetima po genetskoj liniji od praistorije do danas.
„Ono što se desilo naknadno, posle nekoliko hiljada godina od njihovog širenja, jeste talas stepskih populacija koje dolaze sa istoka iz područja Ukrajine, Rusije, centralne Azije. Te populacije krajem bakarnog doba, oko 3.000 godina pre naše ere, skoro u potpunosti menjaju taj populacioni substratum koji postoji na evropskom kontinentu“, objašnjava on.
Na kraju razgovora za Sputnjik, Borić kaže da je, sa naučne tačke gledišta, priča o piramidama u Visokom izmišljotina, ali i tužna priča o nama, jer postoji jako puno kulturnog nasleđa u Bosni, Srbiji, Crnoj Gori, na celom prostoru jugoistočne Evrope, koje je veoma bogato i značajno.
Borić je doktorirao na Kembridžu, dve godine je bio kustos u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, a donedavno i stalni profesor na Univerzitetu u Kardifu.
