Među njima, u prvom krugu kroz arenu i prsten, reporteri Sputnjika sreli su i neke od najpoznatijih srpskih pisaca, pesnika, kritičara i istraživača književnosti koji su sa nama podelili prve utiske o tek otvorenom Sajmu knjiga.
Za Vidu Ognjenović dobar znak je „do poslednjeg mesta“ ispunjena sajamska hala.
„Raduje me što ima puno sveta. Nisam još obišla sve, ali vidim da su prostori smanjeni, što znači da ima i više izdavača i više knjiga. I tome se radujem“, rekla je Ognjenovićeva.
Na pitanje da li knjiga može promeniti svet, autorka knjiga „Mileva Ajnštajn“, „Otrovno mleko maslačka“, „Stari sat“, „Ljubavnici“… kaže da ima knjiga koje ne mogu čak ni da promene svog autora. Ali, vera u knjigu ipak ostaje:
„Verujem da dobra knjiga može da promeni svet. A ko će ga drugi promeniti, hoće li diktatori i oružje?“, zaključila je Vida Ognjenović.
Za pesnika i pisca Ljubivoja Ršumovića, miljenika mnogih najmlađih generacija, Sajam knjiga ove godine izgleda „zaista bogatije nego dosad“.
„Lepo je što svake godine imamo tih pet-šest dana kada se prepuštamo samo knjigama, i samo pisanoj reči. Sajam knjiga doživljavam kao najlepše dane u svakoj godini“, kaže Ršumović.
Na pitanje kako objašnjava paradoks da se stalno govori o tome da ljudi sve manje čitaju knjige, a da je Sajam knjiga već decenijama najposećenija manifestacija kulture u Srbiji, Ršumović odgovara:
„Te fame da se ne čita i da se ne kupuju knjige prave novinari. Mislim da se čita onoliko koliko je potrebno da se čita, i ono što ljudi misle da treba da čitaju“.
Da li to znači, pitali smo Ršuma, da treba više verovati knjigama nego medijima, a on nam je odgovorio:
„Olovka piše, a guma briše, ni u šta ne veruj isuviše“.
Još jedan miljenik dece, pisac Uroš Petrović smatra da je prvi sajamski dan odličan znak.
„Uvek se malo uplašimo tokom godine, kuda smo krenuli. Pošto se bavim pisanjem za decu, znam da deca koja više čitaju imaju bolja postignuća, ali se svake godine na Sajmu, a i tokom raznih drugih susreta, uveravam da nije sve izgubljeno i da je još mnogo onih koji vole pisanu reč“, smatra Uroš Petrović.
Za pesnika Vojislava Karanovića dani pod sajamskom kupolom predstavljaju ritual za sve ljubitelje pisane reči.
„To je uistinu praznik i knjige i druženja, dobre energije, Sajam je prilika da sretnete neke ljude, razmenite mišljenja, da vam neko preporuči knjigu, da odmah uzvratite svojim predlogom za čitanje… Sve je to Sajam, i zbog toga je jedinstven“, smatra pesnik Karanović.
A pisac, kritičar i profesor Mihajlo Pantić otkriva nam da ima lični razlog za slavlje, jer je ovo pedeseti sajam knjiga na koji u kontinuitetu dolazi. Ipak dominantni utisak za njega je to što sajam knjiga nije i sajam književnosti.
„Kad prođete kroz hale, vidite da je književnost malo potisnuta u odnosu na apstraktni pojam knjige o svemu i svačemu. Da, knjiga stanuje ovde, ali i dalje ne umem da procenim koliko se pojam književnosti sadrži u pojmu knjige. Ne mogu da se otrgnem utisku da ovo liči na jednu veliku samouslugu, na hipermarket na kom je neka akcija u toku pa ljudi počinju da se jagme. To sajamsko lice osenčeno je bojama koje nisu vedre“, smatra Mihajlo Pantić.
A kakve će biti boje po kojima ćemo pamtiti 63. izdanje beogradskog Sajma knjiga, ostaje da proverimo u sajamskim danima koji su pred nama.
