Kim i Mun sastali su se ove godine već dva puta, u aprilu pa u maju, a ovonedeljni susret lidera dveju Koreja, treći ovogodišnji, bio je ukupno tek peti od rata koji je zaustavljen primirjem 1953. godine.
U zajedničkoj deklaraciji Kim i Mun su se dogovorili o konkretnim koracima ka daljoj demilitarizaciji linije razdvajanja, o produbljivanju saradnje u civilnoj i humanitarnoj sferi, ali i o daljoj denuklearizaciji poluostrva — pod uslovom da i Sjedinjene Američke Države, kako je navedeno, „preduzmu recipročne korake“. I tu sad leži glavna zamka, jer SAD traže da najpre dođe do denuklearizacije pre nego što se Vašington obaveže na bilo kakve recipročne korake.
Hoće li Kim Džong Un popustiti pred ovim zahtevom ili pak Severna Koreja i SAD moraju da se „nađu na pola puta“, kako je saopštilo kinesko Ministarstvo spoljnih poslova? Najzad, ko dobija, a ko gubi uspostavljanjem trajnog mira na Korejskom poluostrvu?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili diplomata Zoran Milivojević i dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović.
„Proces pomirenja ubrzan je zahvaljujući dvojici lidera“, komentariše Zoran Milivojević činjenicu da su se lideri Severne i Južne Koreje sastali već treći put tokom ove godine, i naročito ističe ulogu Južne Koreje, „koja bi zapravo bila prva žrtva da su ostvarene pretnje napada SAD na Severnu Koreju“.
„Euforija je velika i na jednoj i na drugoj strani“, kaže Borislav Korkodelović, ukazujući na naročiti značaj Kimove najave da će posetiti Seul u skorijoj budućnosti, „što bi bila prva poseta severnokorejskog lidera još od podele“.
No, skreće pažnju Korkodelović, oduševljenje nije i sasvim jednoglasno: „Čuju se i kritički tonovi, pogotovo iz konzervativnih krugova u Južnoj Koreji povezanih sa Sjedinjenim Američkim Državama koji umnogome kontrolišu tamošnje medije, i koji insistiraju na tome da Kim Džong Unu ne treba verovati, te da on nije načinio nikakve stvarne ustupke, jer se odrekao samo onoga što mu je postalo nepotrebno dok je istovremeno zadržao svoj nuklearni arsenal“.
Bez obzira na ove primedbe, dodaje Sputnjikov sagovornik, Munova podrška u Južnoj Koreji je posle samita sa oko 49 odsto skočila na preko 70 odsto.
Na krilima ovih uspeha, južnokorejski predsednik izjavio je da njegov severnokorejski partner priželjkuje zajedničku mirovnu deklaraciju sa SAD kojom će biti zamenjen sporazum o primirju, a „Kimov koncept deklaracije o miru istovremeno je i moj“, kazao je Mun.
Ovak iskorak ka miru „Njujork tajms“ komentariše s uočljivim negodovanjem: „Ovaj poziv mogao bi Trampovu administraciju da dovede u naročito neugodnu poziciju“.
Zoran Milivojević objašnjava ovaj, naizgled paradoksalan stav: „Iako je, svojim susretom s Kimom, Donald Tramp povukao prvi potez, daljim samostalnim susretima lideri dveju Koreja došli su u priliku da sami rešavaju svoju sudbinu, čime su Amerikanci izgubili mogućnost diktiranja tempa. Dogovorima lidera Južne i Severne Koreje Amerikancima su, praktično, vezane ruke, pri čemu je Južna Koreja za SAD geostrateški izuzetno bitna, a oni tu sada gube mogućnost da upravljaju krizom u skladu sa svojim potrebama. Otuda je i potpuno jasno da su svi otpori dogovoru Seula i Pjongjanga inspirisani iz Vašingtona.“
„Amerikanci su zato i pokušali da ometu ovaj, treći samit lidera dveju Koreja, navodeći da im se ne dopadaju najavljeni koraci u približavanju Seula i Pjongjanga“, potvrđuje Borislav Korkodelović.
„Njujork tajms“ ukazuje i na zabrinutost američkih i južnokorejskih eksperata da bi postizanje mirovnog sporazuma dovelo do zahteva za povlačenje 28 i po hiljada američkih vojnika iz Južne Koreje.
„Mun u ovom trenutku insistira da se do kraja godine dođe do dokumenta o formalnom završetku rata, što bi zatim dovelo do početka pregovora koji treba da dovedu do denuklearizacije i zaključenja sporazuma o miru. Redosled poteza je takav da Mun sada još ne govori o povlačenju američke vojske iz Južne Koreje, a sa time se navodno u ovom trenutku slažu i Severna Koreja i Kina,“ navodi Korkodelović, dok Zoran Milivojević ukazuje na to da, „ako ne postoji casus belli, ako procesi nastave da idu u ovom miroljubivom smeru, ta vojska postaje sama sebi teret. I to je nešto što jako iritira američke stratege“.
Iz Vašingtona stižu protivrečne poruke. Dok se, s jedne strane, optimistično najavljuje novi samit Donalda Trampa i Kim Džong Una, Heder Nojert, portparolka američkog Stejt departmenta, nepopustljivo poručuje: „Pre bilo čega drugog, mora da dođe do denuklearizacije“.
S tim u vezi, komentarišući dalji razvoj događaja na Korejskom poluostrvu, kineska novinska agencija „Sinhua“ navodi: „Sledeća faza mogla bi da bude izazovnija, zato što zahteva da sve zainteresovane strane, a naročito Sjedinjene Države, ispoštuju svoje obaveze… Ako SAD nastave sa svojim pristupom maksimalnog pritiska na Severnu Koreju u cilju denuklearizacije, malo je verovatno da će Pjongjang nastaviti u smeru koji Vašington priželjkuje“.
Bez obzira na nepopustljive poruke i politiku maksimalnog pritiska, međutim, „Amerika više nema mogućnosti da povuče potez koji će je vratiti u situaciju da uslovljava razvoj događaja i tempo i sadržaj dijaloga“, uveren je Zoran Milivojević, koji ukazuje na značaj najavljenog železničkog povezivanja Južne i Severne Koreje — kome se Amerikanci protive, podsetiće Borislav Korkodelović — a „koji bi Seulu omogućio da kopnenim putem izađe u Aziju, što će imati ogromne geostrateške i geopolitičke posledice jer Južna Koreja više neće biti izolovana morem sa tri strane i Severnom Korejom s četvrte, dok Americi upravo takvo stanje odgovara“.
