„Razgovori između Beograda i otcepljene oblasti nisu osnova za trajna rešenja, jer su oni samo nastavak procesa koji su do toga i doveli. Jedna rasprava o postojećim problemima mogla bi se u tim okolnostima ispostaviti kao potrebna pre sa Tiranom, nego sa Prištinom. Albanska suštinska moć leži u Tirani, a nipošto u Prištini“, ističe Vimer u autorskom tekstu za „Večernje novosti“.
Prema njegovim rečima, dijalogom Beograda i Tirane moglo bi da se stvori političko-ekonomsko tržište za ceo Zapadni Balkan.
U tekstu polazi od, kako navodi, saopštenja Ambasade SAD u Beogradu da je predstojeća jesen naročito povoljan termin za sporazum Srbije sa EU o mogućem članstvu i ukazuje da bi pre toga trebalo ugovorno rešiti određena sporna pitanja koja postoje u regionu.
U tom kontekstu on se pita „zar se sada ne stvara pritisak da se jesen fiksira kao rok za rešenje problema na Kosovu?“, prenosi Tanjug.
Podseća i da će uskoro biti obeležen kraj Prvog svetskog rata i Versajskog ugovora, kao i da su posle čuvenih „14 tačaka“ američkog predsednika Vilsona, Centralne sile Versaj doživele kao prevaru i diktat, pa su bila otvorena vrata za sledeći evropski rat.
„Ako zaista hoćemo da smirimo neko stanje, ne smemo se nadovezivati na razorna iskustva Versaja. Pre svega, zbog toga što se od Srbije zahteva saglasnost za rešavanje objektivno postojećih spornih pitanja, koja pri tačnijem i bližem posmatranju predstavljaju nastavak agresije protiv jedne države-osnivača UN, to jest SRJ. Da li hoćemo da jednu naciju vidimo sasvim poniženu?“, pita Vimer.
Svi znamo, konstatuje, kako je bilo onima koji su nemački potpis stavili ispod Versaja.
„Da li sada hoćemo da pomirljivo gledamo da se isto dešava srpskoj strani? Hoćemo li da zbog budućeg razvoja u Evropi opet imamo na raspolaganju jednu baklju rata koju po potrebi mogu zapaliti danas tako uobičajene ’nevladine organizacije‘?“, pita dalje Vimer.
Apeluje da se ne sme zaboraviti kako su ratovi na Balkanu, počev od 1990, bili opravdani globalističkim razmišljanjima.
„Saglasnost u Beogradu za ono što je u osnovi nametnuto, više je nego ’operacija na otvorenom srcu‘. Time oni koji su — za Gerhardom Šrederom — ratom protiv Jugoslavije prekršili međunarodno pravo, svoju odgovornost za taj rat premeštaju na pleća onog Srbina koji će svoj potpis staviti pod taj diktat i pocepati srpsku naciju. Da li se baš to htelo?“, dodaje Vimer.
Ovaj dugogodišnji poslanik Bundestaga smatra da je moglo biti drugačije.
„Mora se postaviti pitanje o tome zašto EU, zbog svoje ranije odgovornosti za rat protiv SRJ, nije preskočila princip ’pristupanje posle potpisa‘ i ponudila pristupanje, a zatim rešavanje otvorenih pitanja? Ovako, Beogradu se namiguje višeslojnom fatamorganom, a u stvarnosti se izaziva zaoštravanje ionako zaoštrenih problema. Onaj ko je drsko izazvao rat protiv Jugoslavije, trebalo bi da sada srpskoj naciji obezbedi pravdu“, ističe Vimer.
Pitajući se „zašto u svim ovim okolnostima nametati i pritisak vremena“, te ko je poslednjih decenija i na koji način probleme na Balkanu koristio za sebe, Vimer u prvom redu pominje Veliku Britaniju.
„Po sudu nemačkih diplomata, koji su takođe sedeli za stolom, Velika Britanija je uvek i najpre imala u vidu kakva bi dejstva ugovorena rešenja na Balkanu imala na razvoj njihovih izazova na britanskim ostrvima. Zato je vladi u Londonu manje bilo stalo do stanja i mira na Balkanu“, navodi on. U svom razmišljanju dalje polazi od pitanja „da li potreba za žurbom potiče samo iz okolnosti da će na jesen London napustiti EU i na balkanska dešavanja izgubiti uticaj?“.
„Ali, zašto se od Beograda traži da plati cenu za to što London neće više igrati sa EU? Bliskoistočno mirovno rešenje, koje to ime tek treba da zasluži, ima potrebu za rezervnim prostorom na Balkanu“, ukazuje Vimer.
Kako dodaje, Tramp radi na tom rešenju pod velikim pritiskom, ali niko danas ne može reći koji će manevarski prostor on uopšte imati posle međuizbora u SAD novembra ove godine.
„U Vašingtonu se kofe mržnje i neprijateljstava izručuju na predsednika koji ’preti‘ da će se sa Rusijom i na Bliskom istoku sporazumeti u korist mirovnog rešenja. Rat prolazi u Vašingtonu uvek, a sporazumevanje predstavlja ’smrtonosni rizik‘. Ali, treba li Beograd zato da pristaje na obavezivanje? Gleda li američka ambasada na srpskog suseda Rumuniju, gde se jedna članica EU upravo razlaže? Da li je to ono što se Srbiji obećava? Nikako. Zato: Dalje ruke od Srbije!“, zaključio je Vimer.
