Sa eskalacijom nasilja koje je počelo 27. avgusta, Libija je upala u još dublji ponor. Iako je primirje između zaraćenih naoružanih grupa postignuto dan kasnije, nasilje je ponovo eskaliralo, da bi tripolijska vlada, jedna od dve koje upravljaju zemljom, 2. septembra proglasila vanredno stanje.
U novom haosu je poginulo, prema izveštajima, 39 ljudi, od čega 18 civila. Libijsko ministarstvo zdravlja saopštilo je da je u najnovijim sukobima povređeno 96 ljudi.
Kao da sve to nije bilo dovoljno, četiristo zatvorenika iz triplijskog zatvora „Ain Zara“, probilo je zidove i pobeglo na slobodu.
Libija se nalazi u konfuznom društvenom i političkom stanju još od kraja građanskog rata — od tada država ne funkcioniše, klanovske borbe i dalje traju, a najnovija eskalacija sukoba je logičan sled anarhije koja je obuzela tu zemlju, kaže analitičar Predrag Rajić.
„Možemo konstatovati da je Libija danas ono što Amerikanci zovu neuspelom državom. Centralne vlasti nemaju kontrolu čak ni nad najvećim gradovima, a veliko je pitanje imaju li kontrolu i u formalnim prestonicama. Imamo dve vlade koje se međusobno ne priznaju, potom nekoliko grupa i sijaset pobunjeničkih podgrupa koje se međusobno sukobljavaju i svakodnevno prave koalicije, a potom ulaze u sukobe, tako da je teško i razlučiti koliko tabora u Libiji ima i ko može u tom stanju ni opšteg rata ni opšteg mira na posletku odneti prevagu“, smatra Rajić.
Problemi u Libiji postojali su, prema Rajićevom mišljenju, i pre obaranja Gadafija. Oni su samo eskalirali te 2011.
Istok zemlje (Kirenaika) sa centrom u Bengaziju, nikada do kraja, prema Rajićevim rečima, nije prihvatio Gadafijevu revoluciju i stalno je maštao o obnovi monarhije.
„Taj sukob je tinjao i bio je nekada manje, a nekada više izražen, a eskalirao je sa Arapskim prolećem i protivnici Gadafijevog režima su ga iskoristili da mu se suprotstave. U tom momentu Zapad je reagovao sa svojim interesima. Interesantno je da je tada Francuska bila mnogo agresivnija u nastojanjima da obori Gadafija nego što je bila Obamina Amerika koja je ušla u taj proces, ali sa određenom zadrškom“, objašnjava Rajić dubinu libijske krize i dubinu umešanosti Zapada u nju.
Nakon američko-francusko-britanske vojne intervencije dogodila se situacija slična onoj kada je Barak Obama povukao vojsku iz Iraka, kaže Rajić — Libija se našla u stanju ni rata, ni mira, odnosno građanskog rata niskog intenziteta.
„Možemo zaključiti da je Libija danas država koja je, možda, najviše propatila i nazadovala u procesu Arapskog proleća i da nije ni blizu onog nivoa na kome je, na primer, susedni Tunis, gde je Arapsko proleće i počelo, a koji je ipak uspeo da izvrši tranziciju vlasti i da danas ima koliko-toliko stabilnu društvenu situaciju“, zaključuje Rajić.
