Petja Hohlov je tada imao samo 23 godine i bio je navigator na sovjetskom bombarderu iz sastava mornaričke avijacije na Baltiku. Baza njegove jedinice bila je na ostrvu Erzelj, to je bio najbliži deo sovjetske teritorije Berlinu. Do glavnog grada Nemačke bilo je potrebno sedam sati letenja, svako zadržavanje ili sukob sa nemačkim lovcima značio je pad u more. Danju je susret sa nemačkim avionima neizbežan, jer let nad Nemačkom traje najmanje dva sata.
Zato su odlučili da polete u sumrak, jer u avgustu su noći na Baltiku vrlo kratke. Tog 7. avgusta 1941. godine nemački radio je javljao o velikim uspesima Vermahta u pohodu na Sovjetski savez. Rat je trajao već šest nedelja i radio Berlin je saopštavao o ogromnim gubicima Crvene armije, uništenim tenkovima i avionima. Činilo se da avijacija Sovjetskog saveza više i ne postoji. Tog dana sve letačke posade na ostrvu Erzelj su dobile signal: spremite se za poletanje. „Baltijci“, kako su ih zvali, dobili su zadatak da izvrše prvo bombardovanja Berlina kao odgovor na svakodnevna nemačka bombardovanja Moskve i Lenjingrada.
Komandant bombarderskog puka, pukovnik Evgenij Nikolajevič Preobraženski sluša kako rade motori na avionima, prvo režim malog dovoda goriva, a onda punom snagom. Sluša pukovnik motore kao doktor pacijenta. U redu su. Zatim sistem radio-veze.
„Kako me čujete, druže komandante?“, pita navigator, poručnik Hohlov.
„Normalno!“
„Krotenko, kako me čujete?“
„Dobro, druže poručniče!“
Treba uzleteti. Bela zastavica, koju drži mornar-starter, leprša na vetru. Teško natovareni bombarderi uz urlik motora poleću jedan za drugim. Za poletanje im sada treba duža staza nego što je to uobičajeno, jer su pretovareni bombama. U letački dnevnik poručnika Hohlova ostalo je zabeleženo da su uzleteli u 21 sat.
I danas, posle toliko godina nije jasno kako su „Baltijci“ mogli da prelete tako veliku razdaljinu sa tako gustom nemačkom PVO, a da ne budu otkriveni i identifikovani. Očito je da su Nemci bili opijeni napredovanjem njihovih trupa u Sovjetskom savezu i da im ni na pamet nije padala misao da bi ih sovjetska avijacija mogla da iznenadi bombardovanjem Berlina.
„Baltijci“ su prvo leteli nisko iznad mora, skoro iznad samih talasa, duž obale, a zatim su avioni počeli da uzimaju visinu. Na levoj strani bila je obala Baltičkog mora, na desnoj otvorena pučina. Površina mora postala je tamnocrvenkasta u odsjaju zalazećeg sunca. Avioni su se uspinjali kroz oblake, a kada je visinomer pokazao 4.500 metara pukovnik Preobraženski je naredio da se stave maske za kiseonik.
„Na levoj strani je Šćećin“, javio je Hohlov komandantu.
„Jesi li siguran u to?“
„Da!“
„Izvrsno ako je tako…“
Odjednom su zabljesnuli moćni reflektori sa zemlje. Hohlov je očekivao vatru sa zemlje, ili nemačke lovce. Bio je u iskušenju da odmah ispusti bombe iz svojeg aviona. Ali Nemci nisu otvarali vatru sa zemlje. Bombardere su opazili, ali su ih smatrali svojim avionima. Ko bi tada u avgustu 1941. godine očekivao sovjetsku avijaciju nad Nemačkom?
Sada su leteli na visini od 7.000 metara, do Berlina je ostalo još 30 minuta leta. Vreme se iznenada promenilo, u kabini bombardera postalo je vlažno, okolo su promicali gusti oblaci. Vidljivost jednaka nuli. U takvim okolnostima potrebne su izuzetna smirenost i disciplina u letenju. Svaka promena kursa mogla bi da bude kobna i zato je pukovnik Preobraženski stalno od Hohlova zahtevao podatke o letu.
Iznenada, oblaci su se razišli. Opet su leteli po vedrom nebu prošaranim nemačkim reflektorima.
„Jesmo li svi tu?“, oglasio se Preobraženski.
„Svi!“
Tako su srećno prevalili put nad morem i nemačkom teritorijom. U jednom trenutku Hohlov samo što nije kriknuo. Ispod njega nazirala su se svetla Berlina, istina zamračeni prozori, ali na ulicama i trgovima bila su upaljena ulična svetla. Berlin su imali kao na dlanu.
Na pukovskom komandnom mestu general Žavoronkov, komandant avijacije Baltičke flote, hodao je po bunkeru gore dole, nikako nije mogao da prikrije svoju nervozu. Njegov pomoćnik Oganezov je svako malo gledao na kartu i sat, pušio i neprestano ponavljao: „Uskoro će biti tamo, uskoro će biti tamo!“
Zatim se približio radio-telegrafisti i naredio mu: „ Tražite radio Berlin“. General Žavoronkov je potvrdno klimnuo glavom. Prvo su začuli kako neko na engleskom žalosno saopštava da su Nemci bombardovali London.
„Ne, to nije to, to je Engleska.“
Zatim su odjeknuli marševi. Na sav glas. Onda himna Nemačke. Potom je sve utihnulo, a onda je počela da zavija sirena.
„Da, to je iz Berlina!“, uskliknuo je radio-telegrafista i skočio sa stolice.
„Istina, to su naši, ne može biti niko drugi!“
Hohlov je otvorio spremište sa ubojnim teretom i zvuk vazduha, koji se sudarao sa otvorenim poklopcima magacina sa bombama, bio je jači od zvuka avionskih motora. Prvi bombarder sa petokrakom zvezdom na krilu već je bio iznad centra Berlina. Bela lampica se upalila, Hohlov je napeto zurio kroz nišansku spravu da su ga skoro zabolele oči. Video je svoj cilj. Dugme električnog uređaja koji ispušta bombe nikada nije zatajilo, bombe su u pravilnom razmaku izletele iz magacina. Avion se malo stresao.
Malo je vremena prošlo kada su na tlu ugledali prve eksplozije.
„Da lih vidite, druže komandante?“, javio se Hohlov.
„Vidim, vidim!“
„Gledajte, sve gori!“
„Da, Petja, dobro je!“
Po Berlinu su odjekivale eksplozije sovjetskih bombi.
„Zadatak je izvršen, vraćamo se u bazu“, javio je pukovnik Preobraženski svojoj komandi.
„Junaci“, rekao je general Žavoronkov i seo za sto.
Njegov pomoćnik Oganezov je izleteo iz bunkera i pojurio do mornara i tehničara okupljenih ispred jedne barake.
„Uspelo im je, razumete li me, uspelo im je!“
Ali povratak „Baltijaca“ je bio mnogo teži nego dolazak iznad Berlina. Nemci su se brzo pribrali i na sovjetske bombardere već je iznad Berlina otvorena snažna vatra iz svih mogućih protivavionskih topova. Stotine granata je eksplodiralo blizu sovjetskih aviona, bila je to prava ognjena zavesa kroz koju se trebalo probijati. Vazdušni pritisak od eksplozija PVO bacao je avione gore dole, reflektori su ih lovili po nebu. Piloti su manevrisali naginjući avione sa krila na krilo, menjajući brzinu, smer i visinu, ali nemačka je vatra postajala sve jača. I goriva je u sovjetskim bombarderima bilo sve manje. Ipak, povećali su brzinu do maksimuma. Smer — istok.
Obala i more. Baltik.
„Grlo mi je suho. Ima li čaja u avionu?“, javio se pukovnik Preobraženski
„Imam ga“, Petar Iljić mu je dodao svoju termos bocu. Polako su ispijali čaj koji im je prethodnog dana skuvala konobarica Mašenjka u bazi.
Kada su sleteli na ostrvo Erzelj, već je bilo svanulo…
