Istina, na kraju je stavio upitnik, što sugeriše da nije sasvim siguran u takav scenario (The End of NATO?). Ali, istovremeno, iz samog teksta proizilazi da postoji zebnja kako se takav rasplet vrlo brzo može i odigrati. Pritom, Bilt nije jedini sa takvim stavom među uticajnim pojedincima u zapadnoevropskim zemljama. Odakle ta bojazan?
Analizirajući zaključke sa poslednjeg Samita NATO-a, održanog u Briselu, stiče se utisak kako Severnoatlantski savez nastavlja utabanom stazom. Projektuju se dalje akcije u cilju stabilizovanja istočnoevropskog fronta prema zapadnoj ruskoj granici, planiraju budući koraci na Bliskom istoku, a nema odustajanja ni od proširivanja na balkanske države. Takođe, u cilju suprotstavljanja „hibridnim i asimetričnim pretnjama“ biće preduzet čitav niz koraka. NATO ne menja niti jedno strateško stremljenje definisano u poslednjih pola decenije, nema nagoveštaja bilo kakvih (geo)političkih zaokreta. Posmatrajući iz ovog ugla, Karl Bilt i njegovi istomišljenici nemaju razloga za brigu.
Međutim, problem se pojavio najpre zbog „tvrdog insistiranja“ američkog predsednika Donalda Trampa da sve članice ispunjavaju preuzetu obavezu o izdvajanju dva odsto bruto društvenog proizvoda za odbranu, nagoveštaja da će se taj procenat udvostručiti posle 2024. godine, ali i njegovih izjava posle sastanka sa Vladimirom Putinom u Helsinkiju.
Sa jedne strane, ma koliko „evropskim partnerima“ bilo nelagodno, Tramp je sasvim u pravu. Trenutno svega 8 članica NATO-a izdvaja tih dva odsto, a među njima su i SAD koje daju oko 3.6 odsto. Na primeru Crne Gore vidimo kako stvari funkcionišu. Naime, za vojne namene ta zemlja je u 2018. godini opredelila blizu 52 miliona evra, a prema procenama MMF-a projektovani BDP bi trebalo da bude skoro 4.5 milijardi dolara. Što onda, prema američkoj računici, znači da je Crna Gora dužna da osigura vojni budžet od 90 miliona dolara. Ili 180 miliona u perspektivi, posle 2024. godine. Članstvo u NATO-u košta. Zašto bi te troškove podnosile SAD? Iz Vašingtona se jasno poručuje da će po tom pitanju u budućnosti važiti princip nulte tolerancije. I kada „evropski partneri“ kukaju, pravdajući se da nemaju odakle, SAD to uopšte ne interesuje.
Zbog toga, sa druge strane, Tramp šalje preteće poruke. Poput one da više neće tolerisati gasne aranžmane Nemačke sa Rusijom, ili da ga se mnogo ne tiče „musketarski“ Član 5 Povelje NATO-a koji glasi „svi za jednog, jedan za sve“, te da mu napamet ne pada da zbog „Crne Gore započinje Treći svetski rat“. Iz svega toga proizilazi da SAD nikoga neće moliti da poštuje dogovore o izdvajanju dva odsto BDP, već će članice biti stavljene pred izbor: uzmi ili ostavi. Ali, što je još važnije, proizilazi i da će SAD zahtevati od ostalih da ih prate na političkom planu. Ako je Vašington stub NATO-a, a to u svakom pogledu jeste, onda se moraju poštovati najvažnije, strateške odluke SAD. Zašto bi SAD ubuduće tolerisale „iskakanja“ evropskih država povodom Irana, Sirije, Libije, Kine ili čak Rusije. SAD garantuju bezbednost Nemačke, a Nemci to koriste da bi jačali konkurentnost svoje privrede kupujući direktno gas od Rusa!? Posmatrajući iz američkog ugla — to niti može biti, niti sme biti svrha NATO-a.
Nesumnjivo, sa Briselskog samita NATO-a je poručeno da taj vojni savez ima perspektivu, te da se planiraju njegove dalje aktivnosti i čitavu deceniju unapred. Poručeno je i da nikakvog „povlačenja“ američkih vojnih snaga iz Evrope neće biti. Uprkos pesimizmu Karla Bilta, ne čini se da SAD imaju razlog da „rasturaju NATO“. To potvrđuje i američki ministar odbrane Džejms Matis koji je izneo „plan za suprotstavljanje Rusiji" popularno nazvan „30-30-30-30“. Ili u prevodu: formiranje 30 kopnenih bataljona, 30 vazdušnih eskadrila i 30 borbenih plovila spremnih da se u roku od 30 dana rasporede na terenu. Međutim, istovremeno je i poručeno da SAD očekuju „unutrašnju transformaciju“ NATO-a. Ne samo da, kao do sada, SAD neće plaćati evropsku bezbednost, a da pri tome evropske zemlje mogu da svoje spoljnopolitičke ciljeve definišu mimo Vašingtona, već će sada članice NATO-a iz Evrope morati da plaćaju za to što će svoju spoljnu politiku u potpunosti usklađivati sa Stejt departmentom, a bezbednosnu sa Pentagonom. Trampova strategija je jasna: ako ste sa nama onda nas morate pratiti uvek i svuda. I još: ako želite da vas štitimo, onda to morate da platite. Danas dva, a već sutra četiri odsto. Ko to ne bude hteo, moraće da se snalazi sam. Uz dodatak da ti koji ne budu hteli ispadaju sa liste američkih saveznika i automatski padaju na spisak američkih protivnika. Pa neka sami kalkulišu šta im se više isplati.
Vodeće evropske države, u prvom redu Nemačka, Francuska i Italija su stavljene pred neprijatan izbor. Između ostalog i zato što će veliki broj država unutar EU pre anticipirati NATO, odnosno SAD, kao garant sopstvene bezbednosti, nego EU. U izboru između NATO-a i EU, one će se relativno lako opredeliti. A šta će ostale, u ovom trenutku nije jasno. U svakom slučaju, u ovoj ili onoj formi, američko-evropski vojni savez u punom smislu te reči predvođen Vašingtonom će preživeti (da li će to biti NATO, „smanjeni NATO“ ili sa nekim drugim imenom sasvim je svejedno) i Karl Bilt nije u pravu u vezi sa tim. A da li će preživeti EU? E to već ne možemo znati. Zato Karl Bilt ima razloga za pesimizam. Donald Tramp menja do sada važeće obrasce funkcionisanja NATO-a i to jeste u interesu SAD. A što nije u interesu najvažnijih evropskih država, to zvanični Vašington preterano ne brine.
