Jedno od najvećih spomen-obeležja u našoj zemlji, Spomenik srpskom vojniku u Kraljevu, znak sećanja na ratnike pale za slobodu otadžbine od 1912. do 1918, konačno će, posle osamdeset šest godina od postavljanja, biti obnovljen. Ovaj važan i odgovoran posao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture poverio je umetničkoj radionici „Granit Liješće“, firmi koja je mnogo više od kompanije.
Reč je o porodičnoj manufakturi koja ima tradiciju dugu tri decenije. Porodica Pejičić obradom kamena počela je da se bavi u Bosni i Hercegovini, rat je posao preneo u Hrvatsku, a zatim u Sremsku Mitrovicu. Kamenorezačka radnja s vremenom je rasla, a danas je mnogo više od toga. Stručni tim radionice čine vajari, konzervatori, arhitekte, istoričari, svi koji mogu da pomognu da se obnove spomenici važnim ljudima i događajima iz srpske istorije, ali i da se izrade novi.
Radionica je obnovila osmatračnicu sa Kajmakčalana u Pionirskom parku u Beogradu, Spomenik Vojvodi Stepi u Čačku, Spomenik Petru Bigi koji je rukovodio čuvenom Bitkom kod Sentomaša. Šest hiljada njegovih ljudi, posle 11 sati bitke, potisnulo je 30 hiljada mađarskih vojnika. Spomenik na uspenskom groblju u Novom Sadu stručnjaci radionice jedva su pronašli, jer je bio potpuno ruiniran i zatrpan.
Iako je izgradnja spomenika umetnički posao, on je s druge strane i veoma realan za porodicu Pejičić, jer u Srbiji postoji duga tradicija postavljanja spomenika na grobno mesto, a poslednjih decenija ukrase od kamena, koji se najčešće ne mogu nazvati umetnošću, mnogi postavljaju u dvorišta i na terase. „Popularni labudovi, mnogo su unosniji posao od čuvanja spomeničke kulture Srbije, ali na njih ne gledamo kao na obične objekte“, kaže za Sputnjik vlasnica radionice, Gordana Pejičić.
„Mi na njih ne gledamo tako, kada dođemo do spomenika, kada vidimo da je zaista velika ruina, onda ga s ljubavlju prihvatimo takvog kakav jeste. Svaki put odradimo posao sa zadovoljstvom, srećni smo što smo to obavili. Kad smo iz dana u dan pored tog spomenika, poklanjamo mu sve više pažnje i ljubavi, rada, a na kraju se pokaže lepa slika tog spomenika“, kaže Pejičićeva.
Poseban segment posla je obnova srpske spomeničke kulture na vojničkim grobljima. Stručnjaci ove radionice obnovili su Vojničko groblje u Rumi, groblje u kragujevačkim Šumaricama, spomen-kosturnicu u Tekerišu, radili na ulepšavanju čuvenog „Zejtilnika“ u Solunu i postavili nove nadgrobne ploče na Srpskom groblju u Tunisu. Obnovili su i 60 nadgrobnih spomenika na Vojničkom groblju u Kovinu, na kome počivaju srpski i austrougarski vojnici koji su umrli u smederevskoj bolnici 1915. godine, posle bitke za taj grad.
Kažu da je poseban izazov i čast bilo postavljanje spomen-ploče za kompleks sistema koncentracionog logora u Mauthauzenu, koja je otkrivena prošle godine na 72. godišnjicu oslobođenja nacističkog logora u prisustvu delegacije Vlade Srbije. Među zatočenicima Mathauzena bilo je oko 7.000 Srba, a više od polovine nije dočekalo jedinice sovjetske Crvene armije. Spomenik srpskim žrtvama postavljen je i u Memorijalnom kompleksu Gusen, koji je služio kao podlogor Mauthauzena.
Rista Mihić, glavni vajar, restaurator i konzervator radionice, ima poseban odnos prema spomenicima „nebeske Srbije“. Želeo je da obogati fond Muzeja žrtava genocida skulpturama i drugim umetničkim delima, zato je organizovao posebnu likovnu koloniju u kojoj je i sam radio.
„Trebalo je da uradim spomenik deci. Tri meseca nisam mogao da se saberem kad sam počeo da istražujem kako su stradala i šta im je rađeno. I sad se uzbudim kad pričam o tome, to me jako potrese. Ime spomenika je ’74891‘, to je broj dece stradale u logoru u Jasenovcu, strašna su zverstva tamo činjena i taj broj se zna, ali, nažalost, nije konačan. Isklesao sam tu decu u kamenu, plakao sam dok sam radio“, kaže Mihić.
Zbog rata i sankcija, u Srbiji se iz rudnika tek odnedavno ponovo vadi aranđelovački mermer i zlatiborski „plavi tok“. Međutim, za idejna rešenja radionice, skulpture velikih dimenzija, potrebni su mnogo veći komadi.
Gordana Pejičić krenula je u potragu za ukrasnim kamenom u Južnoafričku Republiku i Indiju. „Odlazak nam je omogućio uspeh u komercijalnom delu posla, a za mene je bio i posve neobično iskustvo“, kaže Pejičićeva.
„Sklopila sam ugovor sa rudnicima u kojima se vadi belfast, multikolor, apsolutbek, kamen u bojama kojih nema na našim prostorima, i sada posao fino funkcioniše. Obišla sam neke rudnike gde su bili stvarno iznenađeni, prvi put je došla žena u rudnik, sa Balkana, nisu mogli da veruju. Nisu čak ni čuli za Srbiju, ali su čuli za Tita“, priseća se ona.
Glavni vajar, konzervator i restaurator radionice, pre nego što je počeo da se bavi ovim poslom, bio je baletski igrač. Školovao se u Moskvi, a na pitanje Sputnjika da uporedi odnos Rusa i Srba prema istoriji i spomeničkoj kulturi, uz uzdah kaže da je on neuporediv i da od Rusa moramo da učimo.
„Narod ima svest o tome. Mnogo se radi na tome da se ta svest skrajne, ali to je političko pitanje. Svi volimo spomenike, u zavisnosti od toga kakva je politička struktura na vlasti, takva je i umetnost, zato su postojali dvorski vajari i slikari. Danas imamo rijalitije kao sliku nas, imamo sve osim onoga što treba da imamo, cene se druge stvari, vrednosti nisu prave“, kaže Mihić.
Ljudi ne obraćaju preteranu pažnju na njih, ali kada spomenik nestane, primete da ga nema, to je za početak sasvim dovoljno da počnemo da radimo na tome da naučimo narod da poštuje spomenike svoje burne istorije, kaže na kraju razgovora za Sputnjik Risto Mihić, iz umetničke radionice koja ovaj posao obavlja s velikim poštovanjem i ljubavlju.
Stručnjaci radionice dobili su i veoma uspešno obavili težak zadatak da obnove Zavetni krst u Futogu, podignut 1803. godine, redak primer spomenika nastalog u tom periodu koji je sačuvan do današnjih dana. Krst nije obnavljan pune dve stotine godina.
