O tome kako se živelo i živi u Belorusiji, zemlji koja je većini nas daleka i nedovoljno poznata, razgovarali smo s rediteljkom filma „Kristal“ Darjom Žuk, koji je prikazan u glavnom takmičarskom programu jubilarnog, 25. Festivala evropskog filma Palić koji je održan od 14. do 25. jula.
„Kristal“ je duhovita priča o životu u postsovjetskoj Belorusiji devedesetih godina i pokušaju jedne devojke da se domogne „američkog sna“. Darja Žuk se i sama, upravo devedesetih godina, obrela u Americi i tamo započela novi život. Glavnu ulogu u filmu tumači izuzetno harizmatična mlada glumica Alina Nasibulina, kojoj je to prva velika filmska rola.
Gledaocima u Srbiji je posebno bilo intrigantno to što su atmosfera i život prikazani na filmu veoma nalik na njihovo lično iskustvo iz devedesetih godina — od životnog standarda, preko svakodnevnih problema, muzike i mode, odnosa mladih prema sistemu u kojem žive, sve do velikog sna o nekoj boljoj budućnosti. Zašto ste odabrali baš ovaj period života u Belorusiji, zašto Vam je bio interesantan?
— Taj period je za mene lično bio period preporoda, a to je, upravo, bio i period preporoda u mojoj zemlji, dešavale su se neke veoma čudne stvari tada oko mene — preko noći smo dobili nove udžbenike u kojima je ponovo bila ispisana istorija, na novi način, dobili smo neke nove predmete i morali da polažemo neke nove ispite. Morali smo ponovo da učimo belorusku istoriju i beloruski jezik. Svi mi se s izvesnom nostalgijom odnosimo prema tom periodu, verovatno zato što smo tada bili mlađi. Veoma mi se dopada supkultura koja se začela u to vreme, ja je doživljavam kao neki vid negiranja prethodne istorije. Naravno, želela sam i da napravim film o onome što dobro poznajem, a činilo mi se da ovaj period i njegov duh poznajem veoma dobro. Pogledala sam mnogo filmova o tom periodu, ali svi su oni nekako previše muški, previše mračni, a meni se činilo da se ta slika devedesetih godina može obojiti nekom novom nijansom, da se taj period može reflektovati na jedan novi način, pre svega iz beloruskog ugla, s obzirom na to da je on prikazan, uglavnom, u filmovima ruskih autora. Tragala sam za mladim junakom. Veliki broj mladih ljudi je tada verovao da je potrebno otići iz zemlje. To je bio preloman period i svi su verovali da je dobro da odu tada, da sačekaju da se situacija malo popravi, sredi, pa će onda moći da se vrate.
Kako danas žive ljudi u Belorusiji? Da li je došlo vreme kada mogu da kažu da su zadovoljni?
— Ljudi su i dalje kritički nastrojeni, ali su u suštini zadovoljni, jer imaju ogromnu socijalnu podršku, imaju zdravstveno osiguranje i penzije, živi se skromno, situacija je neuravnotežena, ali svi gledaju u Rusiju i Ukrajinu i razmišljaju o tome kako je kod nas, ipak, sve mirno. Belorusi su tolerantan i miran narod, koji živi spokojno u svojoj močvari, čak se i šalimo na svoj račun zato što smo tako flegmatični. Ja, u tom smislu, nisam nalik na ostale pripadnike svog naroda, imam višak energije, stalno jurim za nekim novim projektima. Ljudi oko mene žive nekako smireno, mire se sa situacijom, jer smatraju da su revolucije i pobune izlišne.
Kako ste odlučili da odaberete Alinu za glavnu ulogu?
— To je bilo dugo traganje, veoma teško, ali uspešno. Alina se pojavila u poslednjem trenutku i veoma sam zahvalna što se to tako dogodilo, što je ona imala vremena, ona tada nije bila ni otkrivena kao glumica, imala je jednu malu ulogu u jednom filmu. Ovo je njena prva glavna uloga, ali se ona s njom veoma dobro izborila, ima odlične glumačke veštine, učila je u MHAT-u.
Čini se da bi film bio potpuno drugačiji bez nje.
— Počela sam da radim s jednom drugom glumicom, ali da smo nastavile, to bi bila potpuno drugačija drama. Takvih glumica kao što je Alina ima veoma malo, ona ima veoma jaku ličnost i odličan osećaj za humor, veoma je precizna. Svaki rad na filmu s malim budžetom zahteva ogroman rad, a ispostavilo se da je ona veoma vredna.
Spomenuli ste humor, a njega ima veoma mnogo u filmu. Da li je to improvizacija ili je sve bilo u scenariju?
— To je čudesan scenario Helge Landauer. Bilo mi je veoma važno da izvučem taj humor iz scenarija, da ga naglasim kroz jezik. Tamo ima mnogo ironije. Ja sam napravila nekoliko kratkometražnih filmova i na osnovu toga mi se učinilo da je humor jedini način da nekako preživimo tragediju koja se oko nas stalno dešava. Bilo mi je interesantno da radim u tom žanru, jer kada sam počela da radim, činilo mi se da je najlakše da radim u poznatom ključu, po uzoru na, recimo, Tarkovskog. Ja sam odlučila da postavim sebi drugačiji zadatak, da idem drugim putem i da vidim šta od toga mogu da dobijem.
Mene je iznenadilo to što svi govore ruski, Vi ne govorite beloruski, nisam uspela da čujem taj jezik u filmu?
— Pojedini likovi govore s akcentom koji se kod nas zove „tresjanka“. Belorusi govore ruski, beloruski je umirući jezik. Ja sam rasla s dva jezika, ruskim i beloruskim, pa mi se čini da su slični, ali nije tako. Beloruski jezik kod nas jednostavno nije bio podržan, kada smo pokušali da glasamo za dvojezičnost devedesetih godina, ljudi to jednostavno nisu želeli i nisu prihvatili da taj jezik postane državni. Doduše, kod nas u Minsku su svi nazivi na beloruskom, svi ih razumeju, ali kada te neko pita nešto ne beloruskom, ti odgovaraš na ruskom.
Neki natpisi su na ruskom u filmu?
— Na spomenicima su na beloruskom. Cela naša nacionalna identifikacija je sazdana na osnovu Drugog svetskog rata. Majka glavne junakinje radi u Muzeju otadžbinskog rata i to se sve vreme naglašava, priča se o herojima, narodnom podvigu, to je sve preostalo od sovjetske ideologije i mi smo to sećanje pokušali da integrišemo u celokupnu situaciju. To je veoma čudna mešavina ideologije, nacionalne istorije, mnogi ljudi u Belorusiji prosto osećaju veliku bliskost s Rusijom i na neki način se osećaju kao Rusi. Možda je u poslednje vreme to malo manje izraženo…
Jedna od karakteristika Vašeg filma su i veoma jarke boje, folklorni motivi, tradicionalni dezeni na zidovima kuća, na nameštaju, sve je veoma šareno.
— Da, volim boje, želela sam da te boje suprotstavim sivom svetu i životu, da nekako zaobiđem stereotip o Istočnoj Evropi kojom dominiraju te sive naseljene oblasti koje sugerišu na neku bezizlaznost. Svi junaci filma su veoma siromašni, ali preživljavaju i umeju da uživaju u tim bojama, da jedni drugima pomažu. Svi su oni veoma dobri, to su prosto — Belorusi. (smeh). Sve sam to radila s velikom ljubavlju i prenela taj čudesni postsovjetski folklor. To stvara neki nadrealizam prepun boja, koji celoj priči daje neku apstraktnu notu.
Čime se sada bavite, šta će biti Vaš sledeći filmski projekat?
— Imam neke ideje koje su ponovo posvećene nekim jakim, neobičnim ženama. Postoji jedan istorijski projekat koji bih želela da snimim u Minsku i u SAD, to je priča o ljubavi, ali u sudaru različitih kultura. Imam i jedan projekat u čijem je središtu priča o američkom snu i sudaru kultura, o ljudima koji iz nekih svojih svetova dolaze u potpuno drugačiji, bavim se ljudima iz trećeg sveta koje niko ne prihvata, nisu ni tamo ni ovde, radim u tom pravcu.
