Ovogodišnji dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“, koju Festival evropskog filma Palić dodeljuje za doprinos evropskoj kinematografiji, rekao je na konferenciji za novinare uoči dodele priznanja da ga za Suboticu i prelepi prirodni ambijent okružen jezerima vezuju dve stvari – profesionalni počeci vezani za rad s rediteljem Ljubišom Ristićem i KPGT-om, kao i njegova supruga Lenka, koju je pre više od 20 godina upoznao baš u tom gradu.
Priznanje za doprinos evropskoj kinematografiji bilo je prilika za Šerbedžiju da se u razgovoru s novinarima priseti s kim je sve sarađivao tokom svoje bogate pozorišne i filmske karijere. Posebna je bila njegova profesionalna veza s rediteljem Živojinom Pavlovićem, s kojim je imao veoma nadahnutu i plodnu saradnju, ali nipošto ne zaboravlja ni na Lordana Zafranovića, Dušana Makavejeva, Gorana Markovića ili inostrane filmske stvaraoce s kojima je imao čast i sreću da sarađuje – od Stenlija Kjubrika, Klinta Istvuda, Frančeska Rosija do Filipa Nojsa ili Džona Vua.
„Imao sam sreće da radim sa sjajnim rediteljima… Žao mi je što nisam imao priliku da snimam s Emirom Kusturicom, jer ga veoma poštujem i mislim da je fantastičan režiser. Mislim da će on stvarno napraviti još neke lude filmove“, rekao je Šerbedžija.
Govoreći o priznanju koje mu je dodeljeno na jubilarnom, 25. Palićkom filmskom festivalu, Šerbedžija je istakao da mu je velika čast što se njegovo ime nalazi među velikim stvaraocima evropske kinematografije, ali da mu je posebno drago što je na tom spisku zajedno s Milenom Dravić, prvom glumicom kojoj je ova nagrada dodeljena 2000. godine, kada je ustanovljena.
„Milena Dravić je film sâm, jugoslovenski film je počeo od nje“, rekao je Šerbedžija.
Glumac koji je ostvario brojne uloge u Holivudu, među kojima su role u ostvarenjima „Širom zatvorenih očiju“ Stenlija Kjubrika, „Sneč“ Gaja Ričija i mnoge druge, kaže da ima utisak da je evropska kinematografija danas mnogo ozbiljnija od američke.
„Američki film je u poslednjih 10 ili 15 godina nekako sam sebe pojeo, pa zapravo i propada na neki način. Bilo je vreme kada je taj američki film bio fantastičan, moćan, dovoljno je samo spomenuti sve te velike režisere koji su radili svoje opuse, ali sada svi rade na televiziji – veliki glumci rade na televiziji, veliki režiseri rade na televiziji, televizija je sve pojela, jer distributeri više uopšte ne žele da uzimaju filmove i da ih distribuiraju. To je veoma loša budućnost filma. Televizija je najveća opasnost za filmsku umetnost“, ocenio je Šerbedžija.
Prema njegovom mišljenju, svet više nije romantičan kao što je bio nekad.
„Nekada je momak vodio devojku u kino, a sada odmah u sobu s televizorom. Ima u tome nešto, to je neki lagodan način života… Čekaj da upalim mobitel i pogledam ovaj film dok se šetam…“, našalio se Šerbedžija, dodajući da su filmski festivali jedina mesta na kojima se filmovi gledaju s onim dignitetom koji pripada sedmoj umetnosti – na velikom platnu.
Rade Šerbedžija priznaje da svoje filmove gotovo uopšte ne gleda, napominjući da je to preporuka koju je još kao mlad glumac dobio od svog starijeg kolege Pavla Vujisića, a potom i od reditelja Živojina Pavlovića. Sebe vidi kao glumca koji može da se prilagodi raznovrsnim ulogama i karakterima, a veruje da mu to u velikoj meri omogućava glumačko iskustvo stečeno u teatru.
„Džon Vejn je gotovo uvek bio isti, i uvek je bio brilijantan. Bata Živojinović, pa čak i Boris Dvornik, recimo, uvek bili u sličnim ulogama, a opet uvek božanstveni. To je taj tip glumaca. Postoji drugi tip, poput Dastina Hofmana ili Roberta de Nira, koji su imali ne samo mogućnost nego i čast oblikovanja različitih karaktera. Ja sam i jedan i drugi tip, čini mi se. Igrao sam različite karaktere, (…) ali to je stvar mog teatarskog iskustva, jer pre svega pripadam teatru. A sve ovo što pripada filmu – to je ono kako me je majka rodila“, priznao je Šerbedžija.
Kao dečak je maštao da postane fudbaler, kasnije je zamišljao sebe kao profesora književnosti, vrhunskog novinara ili pisca. San o pisanju ostvario je kroz četiri zbirke poezije, a među njegovim velikim strastima su i ribolov i, „naravno, kafana“.
„Život veoma brzo prolazi. Prestravljeni smo užasnom brzinom i ja se divim našim telima i mozgovima koji uspevaju da izdrže ovo bombardovanje raznim zvukovima, informacijama – katastrofa ovde, potres onde… To je užasno opasno, otuda toliko boleština i verujem da zato više uskoro neće graditi bioskope“, upozorava Šerbedžija.
Jedan od njegovih načina da savlada tu brzinu jeste i muzika, odnosno pevanje, koje i dalje smatra hobijem i nekom vrstom improvizacije, ali i mogućnošću da razmeni energiju s publikom na koncertima. Večeras to zadovoljstvo deli s publikom u Subotici, na sceni „Jadran“ Narodnog pozorišta.
Po završetku susreta s novinarima Šerbedžija je ostavio svoj potpis na jednoj od bioskopskih stolica, kao simboličan gest koji će ubuduće praviti svi dobitnici nagrade „Aleksandar Lifka“. Drugi dobitnik tog priznanja ove godine je glumac Brajan Koks, koji je na Palić doputovao kasno večeras, a sutra će imati susret s novinarima i publikom.
