Njegošev mauzolej na Lovćenu podignut je 1971. prema idejnoj zamisli i projektima Ivana Meštrovića, slavnog hrvatskog i jugoslovenskog vajara, a po narudžbi vlade, odnosno najužeg političko-partijskog vrha nekadašnje SR Crne Gore.
Hudelist u nastavku ekskluzivnog istraživanja, između ostalog, piše o dvomesečnoj poseti — u julu i avgustu 1959. — Ivana Meštrovića hrvatskoj domovini, s naglaskom na susrete i razgovore s Josipom Brozom Titom (boravio je kod njega, na Brionima, punih sedam dana) kao i na jednokratnu posetu Stepincu u rodnom Krašiću (gde se osuđeni hrvatski kardinal tada nalazio u internaciji), 10. jula 1959.
Hudelist piše:
O tome kako se uopšte moglo dogoditi da politički emigrant i hrvatski nacionalista i antikomunista Ivan Meštrović dođe u komunističku/socijalističku SFRJ, odnosno SRH, njegov sin Mate Meštrović rekao mi je (u našem razgovoru iz 2009):
„U to vreme je generalni konzul Jugoslavije u Njujorku bio Lazar Lilić, Srbin iz Šumadije. I ja bih ga viđao povremeno, zajedno s još nekim jugoslovenskim diplomatama, išao bih s njima i na ručak… I onda bi mi oni stalno govorili: ’Čujte, vaš otac uvek govori kako će doći u Jugoslaviju, a nikad ga nema…‘ Onda sam ja rekao Lazaru Liliću (bio je vrlo ljubazan): ’Kako vi to zamišljate da moj otac može da dođe u svoju domovinu a da ne može da ide kod Stepinca, a toliko se zalagao za njega i branio ga? A Stepinac se, opet, zalagao za njega kad je on, moj otac, bio u ustaškom zatvoru, 1942… Moj otac kaže da bi ga bilo sram da dođe u Jugoslaviju, a da ne može otići kod Stepinca!‘ Nedugo nakon toga mi on, Lilić, u jednom od tih naših razgovora, reče: ’Ja sam ovlašćen da vam kažem, sa najvišeg mesta, da vaš otac može da poseti Stepinca kad god hoće, i da ide po Hrvatskoj i Jugoslaviji, kada dođe, kud god hoće!‘ Onda sam ja pozvao svog oca telefonom i to mu ispričao; mislim da je to bilo ključno u njegovoj odluci da ide u Jugoslaviju“
Ivan Meštrović je stigao vozom u Zagreb 3. jula 1959. i bio je u Hrvatskoj sve do kraja avgusta. Kući, tj. u SAD, vraćao se preko Pariza. I tu sada, sasvim neočekivano, dolazi do jednog novog političkog zapleta (ili možda bolje rečeno — incidenta).
U Parizu se Meštrović sastao s glavnim urednikom lista hrvatskih političkih emigranata „Nova Hrvatska“ (koji se štampao u Londonu) Jakšom Kušanom, i dao mu intervju (malo slobodnijeg, tj. ležernijeg tipa) — o svojim prvim utiscima nakon dvomesečnog boravka u domovini. Intervju je, takav kakav je objavljen, ispao strahovito žestok, eksplozivan i kontroverzan, a (gotovo) u potpunosti ga je preneo Bilten Tanjuga iz Beograda od 22. oktobra 1959. godine. Jakša Kušan je svoj susret i razgovor s Meštrovićem ovako interpretirao (po izveštavanju Tanjugovog Biltena):
„Iz Zagreba je prof. Meštrović poneo dosta loše utiske… Na vodećim položajima je ogroman broj Srba… Prof. Meštrović je opširno pričao o infiltraciji Srba u Hrvatskoj, za koju on misli da nije možda toliko deo svesne politike, koliko je deo ukorenjene tradicije… U razgovoru s visokim hrvatskim komunistima, prof. Meštrović je čuo da su Srbi komunisti ’pod kožom‘ gotovo svi četnici. Oni znaju samo to da su ustaše klale Srbe, a to što su Srbi klali Hrvate smatra se dozvoljenim ’zbog odbrane države‘… Prof. Meštrović zaključio je ovo zanimljivo izlaganje uveravanjem da Hrvati i Srbi nikada neće moći da žive zajedno. To su dva sveta ili kako Njegoš veli: ’Dvije čorbe se nikada ne miješaju‘…“
Upitao sam Matu Meštrovića, u jednom od naših razgovora, da li je njegov otac zaista mogao tako nešto da izjavi. Odgovorio je:
„Ne, to je bio falsifikat. Jakša Kušan je bio veliki protivnik Jugoslavije, i bio je jedan od onih koji su smatrali da je moj otac učinio štetu što je išao u posetu Titovoj Jugoslaviji. I onda je okrenuo taj intervju moga oca protiv Jugoslavije, natezao je njegove izjave. Moj otac nije govorio na taj način, on je govorio vrlo blago… Međutim, sećam se da je moj otac meni rekao da mu je Tito u četiri oka kazao da su Srbi nemoguć narod, da je s njima jako teško. Rekao mu je, između ostalog: ’Znate li zašto sam ja ovde na Brionima? Jer se osećam sigurnije nego u Beogradu!‘ I onda mu je govorio da sa Srbima ima stalno poteškoće, da su teški i da se stalno s njima mora boriti… Rekao mu je takođe: ’Verujte mi, nisam ništa manje Hrvat nego vi!‘“.
Nedeljnik
