Izraelski parlament Kneset dao je ovlašćenje premijeru Benjaminu Netanijahuu da objavi rat ili naloži veliku vojnu operaciju uz konsultaciju samo sa ministrom odbrane, bez potrebe za glasanjem kabineta u punom sastavu, kao što je to zakon do sada propisivao.
Slobodan Janković, sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu, za Sputnjik kaže da je indikativno da je ovakvoj odluci parlamenta prethodio raketni napad Izraela na Siriju, gde su mete bili iranski vojnici, kao i navodni dokazi da Iran ima vojno-nuklearni program, za koje izraelski premijer Benjamin Netanijahu tvrdi da su u posedu izraelske obaveštajne službe.
Kako kaže, činjenica da novi zakon premijeru daje odrešene ruke da sam odobri vojne operacije i proglasi ratno stanje je veoma zabrinjavajuća.
„Pitanje je kome bi Izrael objavio rat? Najverovatnije Iranu, imajući u vidu sve ovo što se dešava. Jasno je da je ovo dodatni pritisak na Ameriku ili potpora američkoj politici da se povuče iz sporazuma sa Iranom. Sam američki predsednik Tramp je, na navodne dokaze koje je izraelski premijer Netanjahu izneo na televiziji, uzvratio da su to očigledni dokazi da Iran ne poštuje sporazum i da zbog toga treba napraviti novi“, ocenjuje Janković.
Prema njegovim rečima, najnoviji potezi Izraela mogli bi da dovedu do eskalacije sukoba na Bliskom istoku.
„Ta eskalacija može biti u rasponu od realizacije starih planova o vazdušnim udarima na ciljeve u Iranu, do ulaska izraelske vojske u Liban ili čak Siriju, radi obračuna sa Iranom i njegovim saveznicima. Sve je to jako opasno jer govori u prilog sada već i realne mogućnosti za proširenje rata i ratnih područja na Bliskom istoku“, upozorava Janković.
Kako kaže, američki predsednik Tramp je pod velikim pritiskom izraelskog lobija da učini nešto protiv Irana. Međutim, dodaje naš sagovornik, SAD u ovom trenutku, kao ni u bliskoj budućnosti, ne mogu ni sa Izraelom, ni sa arapskim saveznicima da poraze Teheran.
„Međutim, ono što mogu je da unesu dodatnu napetost da se proširi rat koji bi iscrpljivao Iran ali i mnogo okolnih zemalja, a sama nestabilnost na Bliskom istoku bi se delimično prenela i šire, na regione koji se naslanjaju na Bliski istok. Posledice rata bi se sigurno osetile, a veliko je pitanje ko bi sve tu dalje mogao da se uključi. Tu je naravno Saudijska Arabija, kao i Ujedinjeni Arapski emirati koji opet imaju neku svoju mikropolitiku ekspanzije, takođe usmerene protiv Irana, ali koji nastoje da kontrolišu neke zone uticaja u recimo Južnom Jemenu. Sve ovo otvorilo bi produženje niza ratova koji za cilj imaju slabljenje Irana i lokalnih zemalja, a jačanje Izraela“, kategoričan je Janković.
Dok američki predsednik vaga da li da se SAD povuku iz međunarodnog sporazuma sa Iranom, lideri Britanije, Francuske i Nemačke su se složili da je nuklearni sporazum s Iranom najbolji način za sprečavanje Teherana da se domogne nuklearnog oružja.
Slobodan Janković kaže da je ovo treća inicijativa tih zemalja da opstane sporazum o civilnom nuklearnom programu Irana, koji je postignut jula 2015. godine.
„Ovoga puta su u izjavi koja je sumirala telefonske razgovore koje je Tereza Mej vodila sa Merkelovom i Makronom istakli da razmatraju proširenje sporazuma koji bi uključio i upotrebu i razvoj balističkih projektila. Dakle, oni na taj način pokušavaju da privole američkog predsednika da ne izlazi iz ovog sporazuma, jer sa pravom smatraju da bi to bila katastrofa, s obzirom na to da je Iran najavio da ako bi se SAD povukle, više ništa ne bi obavezivalo Teheran da poštuje sporazum“, objašnjava Janković.
Na pitanje da li Nemačka, Francuska i Britanija imaju prostora da naprave balans između neumoljivog Trampa i kategoričnog Irana koji odbija opciju proširenja sporazuma, Janković kaže da ne isključuje tu mogućnost.
„Iran jeste sila koja može da lansira svoje satelite u svemir i imaju izuzetno razvijen balistički raketni program, projektile koji mogu da lete 1.500 kilometara, a tvrde da rade na razvoju projektila koji mogu da lete 6.000 kilometara. Iranski balistički program podrazumeva razvoj i interkontinentalnih raketa, ali pitanje je u kojoj meri su one Iranu zaista potrebne i koliko je Teheran njima ovladao. Zato je moguće je da bi moglo da se postavi neko ograničenje razvoja programa interkontinetalnih projektila i da to bude neki spas za ovaj sporazum. Ako Amerikanci ni to ne prihvate, onda zaista propada sve što je dogovoreno pre nepune tri godine“, kaže Janković.
Bilo kakva modifikacija sporazuma sa Iranom, dodaje sagovornik Sputnjika, logično povlači potrebu da se za mišljenje pitaju i ostale potpisnice sporazuma, poput Kine i Rusije, i da i one pregovaraju.
„Teško da bi Iran sam pregovarao sa SAD, Britanijom, Nemačkom i Francuskom. Verovatno bi tražio garancije i na drugoj strani — u Moskvi i Pekingu. U tom smislu, ako se zaista želi nešto postići kako bi sporazum sa Iranom ostao na snazi, naravno da u čitav proces moraju da se uključe Rusija i Kina“, zaključuje Janković.
