Makron u poseti američkom predsedniku Donaldu Trampu vidi šansu da Francuska postane glavni posrednik između SAD i Evropske unije, dok Merkelovu tokom predstojeće posete Vašingtonu najverovatnije očekuje znatno hladniji doček, navodi autor teksta.
Jedan od glavnih problema koji postoji između SAD i EU tiče se trgovine. Tramp smatra da je prednost Nemačke u trgovinskom bilansu znak nepravednih trgovinskih odnosa dveju zemalja. Ekonomija Nemačke zavisi od izvoza, zbog čega ona može da izgubi u slučaju sukoba sa SAD, smatra autor teksta.
Nemačka je najveći izvoznik čelika u druge zemlje Evropske unije, zbog čega Berlin želi da se njegova preduzeća oslobode novih nameta za čelik i aluminijum koje su SAD nedavno uvele.
Evropa preti Sjedinjenim Državama da će uvesti identične namete na uvoz poljoprivednih proizvoda, odeće i motocikala. Nemačka se, uostalom, nada da do toga neće doći i pokušava to da reši pregovorima.
Ona ne samo da je spremna da ide na ustupke u trgovinskoj sferi nego, na primer, izražava skepsu povodom planova Evropske komisije za promenu sistema plaćanja poreza za kompanije koje se bave digitalnim tehnologijama, kao što su Gugl, Amazon, Fejsbuk i Epl, navodi autor.
Nemačka je ovu reformu prvobitno svesrdno podržavala, ali je sada, u znak dobre volje, spremna da odustane od toga, nakon čega će od toga verovatno odustati i Evropska unija.
Strategija Nemačke ima svoja ograničenja. Na primer, Nemačka ne donosi odluke sama, nego unutar EU, i čak i ako Berlinu uspe da osigura ukidanje poreza za tehnološke gigante, to neće biti dovoljno da se umiri Tramp, piše „Stratfor“.
Problemi u odnosima SAD i Nemačke tiču se i troškova za odbranu: Nemačka troši 1,2 odsto, a SAD traže dva odsto BDP-a. To stvara kontrast s Francuskom, koja ne samo da na odbranu troši 1,8 odsto svog BDP-a, nego smatra vojno prisustvo u inostranstvu jednim od stubova svoje spoljne politike.
Ta razlika bila je posebno vidljiva tokom poslednjeg raketnog napada u Siriji, u kojem je Francuska učestvovala, a koji je Nemačka samo podržala.
Sirija će, prema rečima autora teksta, biti jedna od ključnih tema predstojećih pregovora: Merkelova će verovatno pokušati da bude posrednik između Rusije i SAD, dok će Makron pokušati da nagovori Trampa da ne povlači američke snage iz Sirije.
Francuski lider bi želeo da dobije garancije da SAD neće prestati da pomažu njegovoj zemlji u brojnim operacijama u Africi.
Kao glavne teme tih susreta navode se, takođe, Rusija i Iran. Američke sankcije mogle bi negativno da utiču na evropske kompanije, zbog čega će Merkelova, kako pretpostavlja autor teksta, tražiti od Trampa da iz tih mera izuzme nemačke kompanije koje aktivno sarađuju s ruskim partnerima. Nemački poslovni lobi već je tražio od Berlina da ga zaštiti od američkih sankcija.
Za razliku od Nemačke, situacija u Evropi, iako je složena, Francuskoj otvara nove strateške mogućnosti. Zahvaljujući „bregzitu“, Francuska može da pokrene dublju vojnu integraciju Evropske unije kojoj Pariz odavno teži.
Francuska nastoji i da sačuva dobre odnose s Velikom Britanijom, što se vidi iz sporazuma o saradnji u oblasti globalne bezbednosti, imigracije i borbe protiv terorizma.
„Bregzit“, takođe, daje Francuskoj mogućnost da postane most između SAD i Evropske unije. Time se dugo bavila Velika Britanija, ali će izlaskom iz EU izgubiti tu poziciju.
Pariz je uveren da će to učvrstiti njegovu poziciju u svetu, a hladni odnosi Merkelove i Trampa samo povećavaju te šanse, navodi autor teksta.
Kritiku Trampa na račun NATO-a Francuska vidi kao mogućnost da se učvrsti politička i strateška autonomija Evrope. Pored toga, situacija omogućava Parizu da ojača svoj diplomatski uticaj u Africi i na Bliskom istoku.
Između Francuske i SAD postoje povodi za razdor, ali u poslednje vreme Pariz ipak uspeva da iskoristi mogućnosti koje otvara Trampova administracija i verovatno će se to događati i ubuduće.
Nemačka, međutim, treba da se potrudi da deluje tako da njeni trgovinski sporovi sa SAD ne utiču na njenu sopstvenu ekonomiju, zaključuje autor „Stratfora“.
