S obzirom da je poseta Metjua Palmera, vršioca dužnosti zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara, prva koju je Palmer učinio u Beogradu u tom zvanju, nije ni čudo što se u beogradskim medijima pojavila i njegova biografija. Pogotovo zato što je Palmer naš stari znanac, već je dva puta službovao u Beogradu.
Biografije objavljene u srpskim medijima idu od onih službenih, pomalo novinarski obrađenih da ne budu suvoparne, do veoma banalnih. Međutim, one mahom prećutkuju jednu činjenicu — Metju Palmer je, pored toga što je veteran američke diplomatije, i pisac. Pisac diplomatskih trilera.
U poslednjih nekoliko godina Palmer je objavio četiri romana — „Američka misija“, „Državne tajne“, „Vuk iz Sarajeva“ i „Božji neprijatelj“. Svi romani spadaju u žanr diplomatskih trilera.
Palmerovi junaci su američke diplomate koje se nalaze u situaciji moralnog preispitivanja, rastrzani su između moralnih vrednosti i posla kojim se bave. Nepomirljivo, na kraju, uvek dođe u ravnotežu sa interesima Amerike i države u kojoj junak Palmerovog romana deluje. Jer radi se, ipak, o američkom diplomati.
Talenat za pisanje Palmer je nasledio od oca Majkla Palmera, lekara i pisca više desetina medicinskih trilera prevedenih na trideset jezika. Film „Ekstremne mere“ sa Hjuom Grantom, Sarom Džesikom Parker i Vinom Hekmanom iz 1991. snimljen je po istoimenom romanu Majkla Palmera. I Metjuov brat takođe je pisac.
„Brat i ja smo od oca naučili kako da ispričamo priču, razvijemo likove i izgradimo dramsku napetost. Kada je objavljen moj prvi roman ’Američka misija‘, ušao sam u lokalnu knjižaru i na polici za nova izdanja moja knjiga stajala je između knjige mog oca i brata. Tata je, nažalost, umro osam meseci ranije, ali to bi mu se svidelo“, ispričao je Palmer u jednom intervjuu.
Jedan od ciljeva koje ima dok piše je, kako je dalje rekao, demistifikacija diplomatije.
„Na bazi knjiga koje čita i filmova koje gleda, američka javnost ima dobar osnov da pretpostavi kako diplomate i špijuni zarađuju za život. Međutim, u popularnoj kulturi diplomate su obično predstavljene kao malodušni ljudi u prugastim pantalonama ili kao bazdušne birokrate koje sklapaju pakt s đavolom — bukvalno kao lik koga tumači Gregori Pek u ’Predskazanju‘, Robert Torn, ambasador na britanskom dvoru. Diplomate sa kojima mi je čast i privilegija da radim su patriote, posvećeni javni službenici koji obično rade u teškim i opasnim uslovima u nastojanju da unaprede interese SAD. Moji heroji rvu se sa moralnim dilemama koje su neodvojive od posedovanja nacionalne moći. Pitanje kako održati moralni kompas dok se bore da uravnoteže sukobljene interese, u okolnostima koje su mračne i dvosmislene, konzistentna je tema koja prolazi kroz sve moje romane, kao i kroz profesionalni život“, kaže Palmer.
Nama najbliži od sva četiri Palmerova romana je „Vuk iz Sarajeva“. Priča govori o američkom diplomati Eriku Petrosjanu, koji se dve posle decenije vraća u Bosnu da bi se suočio sa mogućnošću novog rata. Lider bosanskih Srba vraća se svojim nacionalnim korenima i otpočinje krvavu borbu za kontrolu, dok u pozadini moćan mafijaš iz senke povlači konce. I dok Erik biva sve dublje uvučen u politički kovitlac, pred njim se nalazi izbor — iskoristiti informacije da bi se iskupio za prošlost ili ih iskoristiti kako bi oblikovao budućnost.
Da je Palmer samo umetnik, to što opisuje Srbe kao negativce bilo bi mu oprošteno, jer umetnik ima na to pravo. Međutim, u Palmerovom slučaju aktivnog američkog diplomate, pritom visokog funkcionera Stejt departmenta koji je već službovao na Balkanu i bavio se njim iz Vašingtona, ne možemo a da barem ne posumnjamo da se radi o čvrsto usađenim predrasudama.
I kako bi, ako se poslužimo analogijom, mogao da izgleda predložak za novi Palmerov diplomatski triler?
Recimo, ovako:
Iskusni, prekaljeni američki diplomata, sada već visoki funkcioner, vraća se treći put u Beograd. Ima samo jedan zadatak — da privoli neposlušne Srbe da se povinuju pod Pax Americana i da se svrstaju u red lojalnih američkih saveznika.
Grad ispod koga se, što bi rekao Bata Stojković u „Balkanskim pravilima“, mešaju savska i dinavska voda, granice geografije, religije i kulture, grad u kome važe posebna, balkanska pravila, budi stare uspomene. Šta bi bio triler bez stare ljubavi?
Diplomati konce pokušavaju da pomrse svi, a naročito zli Rusi, koji među balkanske narode unose nemir i nestabilnost. Možda da dodamo i jedno trovanje gasom? To bi već bio kliše.
Sve bi možda bilo u redu da Srbi nisu prevrtljivi, pa jedno pričaju, a drugo rade. Tako su sa Amerikancem dobri i ljubazni, uvek odgovaraju pozitivno, a u potaji kupuju rusko oružje i spremaju genocid nad Albancima, mnogo širih razmera nego onaj u Srebrenici. Amerikanac dolazi do tih informacija i pokušava da spreči takav razvoj događaja…
Ipak, ostavimo Palmeru da razvija potke svojih romana. Za nas je važniji onaj scenario koji ga je doveo u Srbiju i odveo dalje u Prištinu. Zajedničko za oba su Srbi predstavljeni u negativnom kontekstu.
Suvoparna i opšta saopštenja izdata posle Palmerovih sastanaka sa srpskim zvaničnicima ne govore mnogo, osim da se „slažemo da se ne slažemo“.
Da li je Palmer imao nekih moralnih dilema, da li se kao njegovi junaci bori da održi moralni kompas u stanju sukobljenih interesa? Ne, jer on vrlo dobro zna da se spoljnopolitički ciljevi postavljaju u jednom centru na duži rok, a da je, da citiramo engleskog državnika iz 17. veka, sera Henrija Votona, „ambasador častan gospodin poslat u inostranstvo da laže za dobro svoje zemlje“.
To je osnovni princip anglosaksonske diplomatije i njega su se držali svi — bivša državna sekretarka Medlin Olbrajt opisala je kako se držala tog principa u odnosima sa Srbima na KiM.
Zašto bismo onda verovali Palmeru, ako primera za to da je američka diplomatija ispadala neiskrena prema Srbiji ima sijaset! Samo zato što piše romane u kojima američke diplomate poseduju neverovatan moralni okvir u kome deluju?! Srbiji više nisu potrebne reči, već dela. A dela ćemo videti kada se Palmer vrati iz Prištine.
