Na kongresu svoje Stranke pravde i razvoja u Kahramanmarašu turski predsednik Redžep Tajip Erdogan izveo je na binu devojčicu u vojničkoj uniformi i upitao je da li želi da bude mučenik. Kako izveštavaju opozicioni turski list „Džumhurijet“ i informativna platforma „Haberdar“, detetu, kome su suze krenule na oči, objasnio je da vojnici ne plaču.
Dok jedan sagovornik Sputnjika i dobar poznavalac tamošnjih prilika, na osnovu ovog poteza sugeriše da je konačno demistifikovana velika laž o Turskoj kao sekularnoj državi, drugi sagovornik, istoričar i dobar poznavalac prilika na Bliskom Istoku Nemanja Starović navodi da Turska, iako u ekonomskom smislu ima ogroman napredak i za petnaestak godina je praktično utrostručila obim svoje ekonomije, pa se prema tom parametru može porediti sa državama Istočne Azije, ipak pripada islamskom svetu.
Beli i Crni Turci
„Osećaj islamske uzajamnosti je izuzetno jak, pa stoga i osećaj i pripadnost kulturi poniženja kojoj je islamski svet usled politika kolonijalizma i neokolonijalizma izložen, oseća se i u Turskoj. U ovoj državi decenijama postoji podeljenost na takozvane Bele Turke, onu manjinu koja je kao dominantna isplivala nakon uspostavljanja režima Turske Republike dvadesetih godina i na onu tihu većinu Crnih Turaka iz Anadolije koju je upravo partija Redžepa Tajipa Erdogana izvukla u političkom smislu na površinu i dala im pravo glasa“, ukazuje Starović za Sputnjik.
Upravo Redžep Tajip Erdogan i njegova partija predstavljaju tu većinu turskog društva koja je prožeta osećajem i patrijarhalnosti i te islamske uzajamnosti koja definitivno postoji, konstatuje Starović.
U tom smislu, kaže, sam Erdogan kao predstavnik umerene forme političkog islama i kao neko ko je inače poznat po dosta emotivnim i za neke čak i ekstremnim izjavama, ostaje dosledan svojim manirima.
„Setimo se i da je prvi put, koncem devedesetih, uhapšen kao gradonačelnik Istanbula zbog citiranja pesme u kojoj se kaže da su ’minareti naši bajoneti, a da su kupole džamija naši šlemovi‘. Tako da to negde jeste sledstveno njegovim manirima“, smatra Starović.
Izneverena i odbačena sila
Turska se oseća iznevereno i odbačeno od svojih zapadnih saveznika, ističe Starović, i podseća da put Turske prema Evropskoj uniji traje preko 30 godina.
„A poslednjih nekoliko godina se osećaju i odbačeni i iznevereni i zbog sporog napretka na evropskom putu, a pre svega zbog činjenice da su upravo zapadni partneri po dubokom uverenju Redžepa Tajipa Erdogana i političkog vrha Turske odgovorni za pokušaj organizacije puča jula 2016. godine“, napominje taj istoričar.
Kad sve to ukombinujemo, rezonuje dalje Starović, kao i činjenicu da se već godinama u svim istraživanjima javnog mnjenja u Turskoj javnosti kao najveći neprijatelji Turske i njenog razvoja apostrofiraju upravo Sjedinjene Države i Evropska unija kao takve, dobijamo tu jednu vrstu emotivnog koktela koji postaje sve izraženiji u turskom društvu.
„Tursko društvo i turska država prosto gaje to osećanje stalne ugroženosti, kako spolja tako i iznutra. Ono što je posebno opasno sa njihovog stanovišta jeste činjenica da zapadni saveznici, a pre svega SAD, podržavaju Radničku partiju Kurdistana i njene izdanke, pre svega jedinice narodne odbrane na severu Sirije. Tako da postoji taj dosta izražen osećaj ugroženosti koji vodi ka militarizmu određene vrste“, tumači Starović.
Snaga na ekonomske mišiće
Kad govorimo o nekim budućim pravcima kretanja turskog društva, Starović kaže da je teško dati preciznu prognozu, a ukazuje na činjenicu da je Turska usled snažnog ekonomskog rasta dobila veći nivo samopouzdanja u vođenju svoje spoljne politike.
„Ona ne želi više da bude država drugog reda, ne želi više da sledi tuđe interese, već pokušava da se postavi kao država koja će se voditi prevashodno svojim sopstvenim državnim razlozima. Ono što u narednom periodu možemo da očekujemo jeste nastavak vođenja upravo takve politike — oslanjanja na sopstvene snage i sopstvene resurse i izgrađivanje partnerstava na regionalnoj bazi koja su isključivo zasnovana na sopstvenom interesu Turske“, predviđa Starović.
Slabljenje tradicionalno jakih veza sa evroatlantskom zajednicom je prema njegovom mišljenju istovremeno i uzrok i posledica procesa koji se u Turskoj dešavaju.
„Turska se oseća izneverena s obzirom da na Zapadu ne postoji percepcija ozbiljnih pretnji sa kojima se suočava, između ostalog i od terorističkih pretnji u vezi sa Radničkom partijom Kurdistana. Takođe, u Turskoj postoje osećaji da na Zapadu nema dovoljno razumevanja za izazove sa kojima se suočava u vezi sa problemom tri miliona migranata i izbeglica, što predstavlja i ogromno materijalno opterećenje, jer milijarde evra izdvaja za zbrinjavanje tih ljudi“, ukazuje Starović.
