Događaji kao što je prvi masakr na sarajevskoj pijaci Markale, čija se 24. godišnjica obeležava na današnji dan, krvavim slovima pišu ionako tragičnu istoriju Sarajeva.
U tri masakra nevinih civila u Sarajevu, tokom građanskog rata u BiH, od kojih je masakr od 5. februara bio drugi (prvi je bio u Ulici Vase Miskina 27. maja 1992.) ubijeno je nekoliko stotina ljudi.
Krivcem za masakre proglašena je Vojska Republike Srpske, koja je grad držala pod opsadom, a general Stanislav Galić, komandant srpskih trupa iznad Sarajeva, osuđen je u Hagu na doživotnu robiju na osnovu krivice za ove događaje.
Međutim, i masakr u Ulici Vase Miskina, kao dva masakra na Markalama prate brojne političke i tehničke kontroverze. Događali su se u vreme prelomnih trenutaka u bosanskohercegovačkom građanskom ratu. Tako se masakr u Ulici Vase Miskina dogodio pred potpisivanje Lisabonskog sporazuma, a na Markalama od 28. avgusta 1995. odlučujuće je uticao na odluku NATO-a da bombarduje položaje Vojske Republike Srpske.
Ovakav sled događaja uvek je potkrepljivao sumnje da su zločini bili režirani. Iako su svetski mediji, odmah pošto bi se masakri dogodili, kao krivce optuživali Srbe, zvaničnici UN izjavljivali su da se ne može sa sigurnošću utvrditi sa čije su strane granate došle.
Nekadašnji specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN, japanski diplomata Jasuši Akaši, o prvom masakru na Markalama govorio je 2011:
„Zaključak odbora koji smo formirali bio je da je granata mogla da dođe i sa strane bosanskih Srba, ali i sa strane koju je kontrolisala vlada u Sarajevu, pa je taj slučaj ostao nejasan“.
Ovaj strašan događaj na sličan način komentarisao je i nekadašnji komandant snaga UN u BiH, britanski general Majkl Rouz, a komandant ruskih mirotvoraca u Sarajevu, pukovnik Andrej Demurenko, sačuvao je kompletnu dokumentaciju vezanu za Markale. U izveštajima koje je sačuvao, a koje su sačinili jedan francuski i jedan bosanski ili hrvatski oficir, navode se tačno izračunati uglovi dolaska i sletanja projektila na mesto udara. Oficiri UN su otišli do dve lokacije sa kojih je bilo moguće gađati Markale, ali na jednoj nije bilo tragova da su tamo bili postavljeni minobacači, dok se druga lokacija nalazila u šumi, odakle je bilo nemoguće gađati iz minobacača.
„Osim toga, zbog zgrada koje okružuju Markale, ni slučajno nije mogla stići granata sa srpskih položaja. Svakome ko barem malo zna o artiljeriji jasno je da granata ne može da šeta. Osim toga, bilo je nelogično da jedna granata pobije i rani tolike ljude, a da druge dve nisu nikoga ni ogrebale“, zapisao je Demurenko u svojim sećanjima.
Istoričar Konstantin Nikiforov, koji je u vreme bosanskog rata radio kao savetnik ruskog predsednika Borisa Jeljcina, ide još dalje i nedvosmisleno tvrdi da su masakri na Markalama bili režirani u okviru akcije „Ciklon 1“ i „Ciklon 2“, koje su organizovale zapadne obaveštajne službe, a izvođači su bili bosanski muslimani. Cilj ovih operacija bio je nalaženje opravdanja za akciju NATO-a protiv bosanskih Srba.
„Nisam očevidac tih događaja i u svojim pretpostavkama oslanjao sam se na određene radove i svedočanstva. Ali u prilog verziji da se radi o podmetačini ide činjenica da je isti scenario iskorišćen nekoliko puta: u drugom masakru na Markalama, a kasnije i na Kosovu, u slučaju Račak. Tako da postoje ozbiljne sumnje u verodostojnost zvanične verzije onog što se desilo 5. februara 1994. godine, o tome su govorili i međunarodni posmatrači“, kaže Nikiforov.
Ipak, naglašava on, zbog toga što naučna javnost još nema pristup svim dokumentima koji se tiču masakra na Markalama, verzija o režiranom masakru ostaje jedna od opcija zbog nedostatka dokaza.
„S druge strane, nema dokaza da su to uradili Srbi, jer postoje podaci koji dokazuju da ova granata nije mogla da stigne sa srpskih položaja. Inače, u tom trenutku Srbi su kontrolisali 70 odsto teritorije zemlje, imali su više naoružanja i ratovali su bolje od bosanskih muslimana. Bilo je nemoguće promeniti ovu situaciju bez mešanja spolja, i strategija bošnjačkog rukovodstva je bila usmerena na to da se izazove vojna intervencija“, objašnjava Nikiforov.
Ubistvo desetina civila nije bilo u interesu bosanskih Srba, dodaje on.
„Prvo, Sarajevo je bilo u centru pažnje svih svetskih medija. Drugo, iako ne razumem u čemu je svrha opsade Sarajeva, ne verujem da su Srbi namerno ubijali muslimanske civile. Srbi nisu bili manijaci i mesari i nisu hteli da pobiju (sve) Muslimane“, kaže Nikiforov.
Iako se ne može isključiti teorija o „zalutaloj granati“, trebalo bi priznati da je ovaj masakr pre svega bio u interesu neprijatelja bosanskih Srba, ističe Nikiforov:
„Čini mi se da je Izetbegović shvatao da je to jedini način na koji on može da pobedi, i ne isključujem da je bio spreman da žrtvuje stanovništvo, ma koliko to cinično zvučalo.“
Međutim, srpski balističari Zorica Subotić i Mile Potparić, zajedno sa svojim kolegama iz SAD, Rusije, Nemačke, Francuske, Kine, Izraela, Češke, Srbije i Republike Srpske pokazali su da je nemoguće da je granata došla sa srpskih položaja, već da se radi o podmetnutim bombama na daljinsko upravljanje.
U prilog tezi da su sarajevski masakri bili režirani govorio je i zaštićeni svedok na suđenju Karadžiću pod kodnim imenom KW-586. On je, kao pripadnik muslimanskih specijalnih snaga, obezbeđivao predsedništvo BiH.
On je posvedočio da je čuo Aliju Izetbegovića i muslimanskog verskog vođu Mustafu Cerića kako raspravljaju o tome šta bi se dogodilo ako bi granata pala na Markale. Nekoliko dana nakon tog razgovora, 5. februara 1994, dogodio se prvi masakr na Markalama.
Granata je ispaljena iz rejona sela Mrkovići, a to je, prema iskazu ovog svedoka, po naređenju generala Sefera Halilovića učinio general Mustafa Hajrulahović zvani Talijan.
„Alija je rekao Seferu da to treba uraditi, a Sefer se okrenuo ka Talijanu i rekao: ’Talijan će to‘. U prvom pokušaju, granata je pala blizu pijace, a zatim je, za novi pokušaj, čekano da na osmatračkom položaju Unprofora bude ista posada, sa kojom je postojao dogovor da ne broje naše granate“, objasnio je svedok.
Major Milorad Džida, koji je u vreme rata bio oficir VRS iznad Sarajeva, tvrdio je, kao svedok na suđenju generalu Ratku Mladiću, da je komisija Unprofora utvrdila da dana kada je izvršen prvi masakr na Markalama nije ispaljena nijedna granata sa srpske strane.
Međutim, bez obzira na sva svedočenja i dokaze koji govore u prilog tezi da srpska strana nije odgovorna za masakre sarajevskih civila, na Zapadu i među Bošnjacima još uvek Srbi stoje kao glavni krivci za njih.
Đorđe Vuković sa banjalučkog Fakulteta političkih nauka naglašava da u BiH ne postoji jedinstvena kultura sećanja na bilo koji događaj iz rata.
„Imamo, s jedne strane, ilustraciju spremnosti bošnjačke strane da žrtvuje vlastiti narod zarad prizivanja bombardovanja srpskih položaja i u srpskoj kulturi sećanja to predstavlja jedan od segmenata krvavog bratoubilačkog rata u kojem strane nisu prezale da jedna drugoj prizovu štetu“, kaže Vuković.
On dodaje da je, kako kaže, sumnjičav da će istina o Markalama izaći na videlo. Predstave o istini u politici često imaju veću upotrebnu moć od istorijskih činjenica, kaže Vuković, a istina o Markalama bila bi, kako kaže, ozbiljna demontaža u kulturnoj i političkoj svesti bošnjačkog naroda da prihvati, u suočavanju sa sopstvenom odgovornošću jedan takav čin.
„Kada bi postojala odgovornost da se za dobrobit svih strane suoče sa odgovornostima i preispitaju krivice, prihvate odgovornost onih koji su u njihovo ime to činili, onda bi možda jedan po jedan događaj, u kojem nema samo žrtava i samo dželata, mogao da složi jedan mozaik zajedničkog sećanja na prošlost, kao što to pokušava jedan deo evropske javnosti kada je reč o pogledu na prvi i drugi svetski rat da se to posmatra kao kolektivno stradanje u kojem su strane spremne na sve“, kaže Vuković.
Ne samo BiH, nego i prostor bivše Jugoslavije daleko je od takvog pogleda na prošlost, smatra Vuković.
