Mirović u emisiji „Sputnjik intervju“ podseća da su o fenomenu rosofobije pisali mnogi istaknuti autori poput Gi Matana i Đulijeta Kjeze, koji su konstatovali da postoje četiri vrste rusofobije: francuska, američka ili hladnoratovska, nemačka koja je zasnovana na rasističkim principima i engleska koja je imperijalna.
„Upravo ta vrsta rusofobije se prenela i na srpske elite i to je konstantan sukob između naroda koji oseća odakle preti opasnost i elite koja zbog karijerističkih i ideoloških razloga prihvata jednu vrstu propagande kao što je rusofobija“, konstatuje Mirović.
Prema njegovim rečima, počev od kralja Milana koji iz, kako primećuje, ideoloških i ličnih razloga prelazi na stranu Austro-ugarske i Nemačke i postaje ostrašćeni rusofob, taj sukob između rusofilski orijentisanog naroda i rusofobične elite u raznim oblicima traje i danas. Od poznatih rusofoba Mirović izdvaja Milana Piroćanca, predsednika Vlade u vreme kralja Milana. Kako dodaje, jaka konkurencija mu je i Milovan Đilas, koji nam objašnjava o mitskim silovanjima koje je navodno vršila Crvena armija 1944. godine bez navođenja ikakvih podataka, a iako je sam iz sela kraj Mojkovca, priča nam da je Moskva zaostala selendra.
„Tu je i Radomir Konstantinović, otac druge Srbije, koji razvija tezu da su malograđanske i provincijalne pojave u srpskoj provinciji uzrokovane pisanjem Dostojevskog i Berđajeva“, navodi Mirović.
Naš sagovornik ocenjuje da nije slučajno ni što su intelektualci koji su izraziti rusofobi često i antisrpski orijentisani, a slaže se da je dobar primer za to francuski intelektualac Bernar Anri Levi, koji u istorijskom revizionizmu ide dotle da objašnjava da je Ukrajinski front sovjetske armije u stvari bio sastavljen od Ukrajinaca, ali je prećutao da se taj front zvao Voronješki i da je bio sastavljen od svih naroda, najviše od Rusa.
Mirović ističe i da rusofobična elita u Srbiji i u drugim istočnim pravoslavnim zemljama prezire svoj narod i smatra da ga treba prevaspitati.
„Narod nije shvatio njihovu genijalnost — da Rusija nama nije potrebna — samo nam treba kada nas oslobađa, a da je Zapad taj koji nam pomaže. To imamo kod Radomira Konstantinovića, ali imamo i kod izvesnih ljudi koji su nesporno dali doprinos srpskoj kulturi kao što je Jovan Skerlić, koji čak odlazi u hrvatofiliju: divio se Anti Starčeviću, srbofobu i rodonačelniku ustaškog pokreta.“
Pritom, kako primećuje Mirović, još je Justin Popović predvideo da prava opasnost za Jugoslaviju ne dolazi sa Istoka, kao što su nas sto i nešto godina ubeđivale srpske elite, nego sa Zapada, što se na kraju obistinilo.
„Srpska elita ili jugoslovenska elita, čast izuzecima, u suštini je nezahvalna prema Rusiji: Rusi su nam bili potrebni da nas oslobađaju 1944, kao i 1878, a onda se okrećemo ka Zapadu. Dostojevski predviđa proročki da će ta nezahvalnost srpske elite trajati preko sto godina. Meni se čini da traje još uvek kada pogledate neke naše medije i naše intelektualce“, konstatuje Mirović.
Recimo, može se čuti teza da predsednik Vladimir Putin koristi Kosovo za svoje interese, a da je „Rusija despotija“.
„Mit o despotiji je nastao u Francuskoj zbog sukoba između Voltera i Rusoa. Volter je bio prijatelj ruske carice Katarine Velike, a Ruso je bio njegov oponent i onda je taj mit o ruskoj despotiji tu formiran. To imate danas kod nas: da je Rusija autokratska, mafijaška država. Imate neverovatne konstrukcije koje se nekritički preuzimaju od naših intelektualaca: da je komunizam posledica ruske autoritativne tradicije. Niko ne pominje da je Marks i marksistička misao došla sa Zapada. Drugo, kad je reč o srpsko-ruskim odnosima, rusofobi smatraju da su nas Rusi samo iskorišćavali. A kako ako je 1870. poginulo 5.000 ruskih dobrovoljaca“, pita Mirović.
Po njegovom mišljenju, rusko-srpske odnose najbolje opisuje Miloš Crnjanski koji kaže da su Rusi i Srbi dva različita naroda, jedan severni i južni, i da je prisutna tromost u odnosima i nepoznavanje kod ruske diplomatije, ali to ne znači da ne postoji dobronamernost i konstantna pomoć od strane ruske diplomatije i ruske države.
Kad je reč o savremenim rusofobima, Mirović podseća da se u skorije vreme mogla čuti suluda teza da je Rusija „kriva za Oluju 1995. jer je prodavala protivraketne avionske sisteme Hrvatskoj, a ispostavilo se da je to bila Ukrajina“.
„Te se teze nekritički prihvataju i puštaju kroz naše atare. Imate jednu paletu opozicionih političara, pa čak i onih u vlasti koji jednostavno svaku rusku inicijativu, svaki ruski postupak dočekuju sa kritikom, a s druge strane potpuno nekritički su okrenuti ka Zapadu“, smatra sagovornik Sputnjika.
S druge strane, argumenti koji se iznose su „na nivou kafanske rasprave“ a iza toga se krije sebični način razmišljanja: nije važno šta je dobro za našu državu, već šta je dobro za mene.
U isti red se mogu svrstati i priče o „malignom uticaju“ Rusije na Balkanu, kaže Mirović. Na pitanje kako vidi činjenicu da se baš to navodi kao razlog za ulaganje velikog novca u medije koji su eksponenti zapadne politike kaže da na to gleda kao na urušavanje slobode mišljenja i slobode sučeljavanja argumenata.
„Ja ću gledati RT radije nego Si-En-En, ne zato što navijam za Ruse ili volim rusku kulturu, jednostavno je interesantnije. Imate splet važnih informacija koje ne možete videti na vodećim medijima na Zapadu. Umesto da se kaže da je to bogatstvo različitosti, ukrštanje dve moderne informacije, jer mislim da su i RT i Sputnjik vrlo moderni, bez ostrašćenosti, da čujemo nešto drugačije, umesto da se kaže da je to divno, imate rezoluciju Evropskog parlamenta koja je na nivou Musolinijevog obračuna sa različitim mišljenjima u Italiji ’20-tih godina“, ocenjuje naš sagovornik imajući u vidu rezoluciju kojom je ruski uticaj svrstan u isti red sa Islamskom državom.
