Odluka Bele kuće da sada ne prekine iranski nuklearni sporazum znači da Iranu neće biti ponovo uvedene sankcije, barem u narednih 120 dana. Time je Tramp zapravo samo odložio odluku od koje svet strahuje, i to je, kako kažu, u Vašingtonu učinio „poslednji put“, dajući time „poslednju šansu“ Evropi da ispravi „užasne greške“ nuklearnog sporazuma sa Teheranom.
Na taj način će još najmanje nekoliko meseci ostati na snazi istorijski nuklearni sporazum iz 2015. godine, koji je Teheran potpisao sa Kinom, Rusijom, SAD, Velikom Britanijom, Francuskom, Nemačkom i Evropskom unijom i koji podrazumeva ograničavanje nuklearnog programa Irana u zamenu za smanjenje sankcija koje su mu nametnute.
U svakom slučaju, izmena nuklearnog sporazuma sa Iranom je „igranje vatrom“. Evropski zvaničnici i ruski eksperti upozoravaju da bi povlačenje iz tog sporazuma moglo da dovede do trke u naoružanju, kao i da izazove vojni sukob i pogorša krizu sa Severnom Korejom.
Šefica evropske diplomatije Federika Mogerini je ranije upozorila da svet već ima jednu nuklearnu krizu i da joj druga nije potrebna.
Ruski mediji zaključuju da Tramp sada nudi tri opcije. Prva se odnosi na unošenje ispravki u sam nuklearni sporazum sa Iranom. Prema sporazumu šest svetskih sila i Irana, Teheranu je zabranjeno obogaćivanje uranijuma do 2025. godine, dok Bela kuća želi da se trajno ograniči taj program. Takođe, Tramp traži od Teherana da dozvoli sprovođenje iznenadnih provera na svim iranskim nuklearnim objektima, kao i priznavanje da je iranski nuklearni program „neodvojiv“ od raketnog programa i garanciju da se Iran nikada neće približiti posedovanju nuklearnog oružja.
Razumljivo je da su njegovi zahtevi teško ostvarivi, jer je za unošenje bilo kakvih izmena u sporazum potrebna saglasnost svih strana — SAD, EU, Rusije, Kine i samog Irana. Kako ističu eksperti, čak i ako Brisel reši da izađe u susret Vašingtonu, teško da će to učiniti Moskva i Peking, a tim pre Teheran.
Iran je već saopštio da nije zainteresovan za nove pregovore o nuklearnom sporazumu i da će novi dogovor SAD i evropskih zemalja posmatrati kao kršenje postojećeg sporazuma. Iran je glasno i jasno poručio da neće prihvatiti nikakve izmene nuklearnog sporazuma — „ni sada, ni u budućnosti“.
Kao drugu opciju Tramp predlaže zaključivanje posebnog sporazuma između SAD i EU prema sporazumu sa Iranom. Smisao sporazuma je u tome da se van Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana uvedu ograničenja, čije će kršenje biti praćeno automatskim poništavanjem sporazuma sa Iranom i obnavljanjem režima sankcija toj zemlji.
Treća opcija je izlazak iz nuklearnog sporazuma sa Iranom, koja je po nekima i najrealnija. Kako objašnjavaju politikolozi, američka administracija je rešila da ne ide direktno, već provokacijama protiv Teherana, pa pritiska svoje evropske saveznike kako bi nuklearni sporazum bio prekinut. Na taj način će SAD podeliti krivicu sa Evropljanima za prekid sporazuma.
Kako objašnjavaju politikolozi, Trampova administracija želi da Evropljani zajedno sa njima zahtevaju ove promene, a da će onda kada Iran odbije da ih prihvati, ispasti da SAD i Evropa već deluju kao jedinstven front.
Međutim, sudeći po trenutnom raspoloženju u Evropi, evropske potpisnice sporazuma nisu naklonjene Trampovom tvrdom stavu, već dele poziciju sa Rusijom, ali su spremne i da razgovaraju sa SAD. Nemačka namerava da se konsultuje sa partnerima iz EU i razmotri zajednički evropski pristup zahtevima Amerike, ali u Berlinu ističu da će podržati punu implementaciju tog sporazuma.
Mogerinijeva, koja je krajem prošle nedelje priredila sastanak ministara EU s ministrom spoljnih poslova Irana Džavadom Zarifom u Briselu, rekla je da je jedinstvo neophodno da se očuva taj sporazum koji funkcioniše, koji čini svet bezbednijim i sprečava trku u naoružavanju. Ona se jasno založila za očuvanje sporazuma, ocenivši da on „nema alternativu“.
Francuski ministar Žan Iv Le Drijan je takođe rekao da „nema pokazatelja koji bi mogli da dovedu u pitanje iransko poštovanje sporazuma“.
U Moskvi ocenjuju da bi povlačenje SAD iz sporazuma mogla da bude „jedna od najvećih političkih grešaka Vašingtona“. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je rekao da poslednja saopštenja rukovodstva SAD imaju za cilj da se prekine realizacija Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana o iranskom nuklearnom programu, što „ne uliva optimizam i stabilnost“ i naglasio je da će se Rusija zalagati za očuvanje dogovora o iranskom nuklearnom programu.
„Tramp se suočava sa snažnim pritiskom od strane evropskih zemalja, čak i od najbližih saveznika, kakva je Velika Britanija. Cela Evropa i Rusija insistiraju na tome da sporazum o nuklearnom programu ostane na snazi u obliku u kome postoji. Novi sporazum bez podrške Kine i Rusije jednostavno ne bi imao nikakvu snagu. Mislim da će sve zemlje zauzeti jedinstven stav protiv izmene sporazuma, a SAD, naravno, neće započeti vojnu operaciju protiv Irana, čak ni uz pomoć Izraela“, rekao je za Sputnjik Mihail Roščin, naučni saradnik Instituta za orijentalistiku Ruske akademije nauka.
Međutim, u ruskim stručnim krugovima ima i drugačijih mišljenja. Deo politikologa smatra da bi EU mogla da podlegne američkim pritiscima. Kako objašnjavaju, EU je i do sada mnogo puta pokazala da ne vodi nezavisnu spoljnu politiku, čak je ponekad išla i protiv sopstvenih interesa, pa otuda ne bi čudilo da i sada urade ono što im Tramp nameće.
Evropljani su nezadovoljni pozicijom Vašingtona, jer bi time propalo nešto što je dobro i što je postignuto zajedničkim naporima. Za Evropu je region Bliskog istoka veoma važan, čak i za unutrašnja pitanja, a naročito u pogledu bezbednosti. Zbog toga Evropi odgovora stabilna situacija u tom regionu.
Osim toga, nuklearni sporazum sa Iranom je veoma važan i za imidž EU, jer ako bi Evropljani pristali na zahteve Amerike i izašli iz tog sporazuma, to bi označilo i gubljenje poverenja u te zemlje.
Evropa bi pretrpela i finansijske gubitke. Posle ukidanja sankcija Teheranu, Evropa je aktivno razvijala ekonomsku saradnju sa Iranom, mnoge evropske kompanije su došle na iransko tržište, zaključivale poslove i ugovore, imali zajedničke projekte sa iranskim kompanijama, i ako bi sada Evropa izašla iz nuklearnog sporazuma, mogla bi da ostane bez tih poslova, a samim tim i novca. Sve su to razlozi zbog kojih Evropa želi realizaciju tog sporazuma u punoj meri.
Od Trampovih antiiranskih predloga mogla bi da profitira Rusija, iako se Moskva zalaže za punu implementaciju sporazuma.
Ruski analitičari smatraju da bi propast tog sporazuma bio neprijatan za Moskvu, ali da bi joj doneo i „pozitivne poene“.
S jedne strane, to bi se odrazilo na odnose Rusije i Irana, a s druge na odnose Rusije i Evrope.
Ukoliko bi Evropa stala uz SAD, to bi ih okarakterisalo kao zemlje koje vode „prevrtljivu“ politiku, a pozitivno bi uticalo na imidž Rusije na međunarodnoj areni, kao zemlje koja vodi doslednu politiku i koja se pridržava postignutih dogovora. Osim toga, sada postoji veliki broj ograničenja u ekonomskoj saradnji Rusije sa Iranom, recimo, u vojnoj sferi. Prekid sporazuma, krivicom SAD, može dati i formalan povod da se ta ograničenja ignorišu. Osim toga, to bi dodatno gurnulo Iran u „zagrljaj Rusije“ i ojačalo bi ekonomske i političke odnose dveju zemalja, a takođe bi stavilo pečat i na formiranje trougla Rusija–Kina–Iran na Istoku.
Ruski eksperti objašnjavaju da je poslovanje zapadnih zemalja u Iranu posle potpisivanja nuklearnog sporazuma 2015. godine naglo poraslo. Na primer, ako su ranije Iranci kupovali ruske avione, sada su počeli da nabavljaju američke i evropske. Ako Evropljani i Amerikanci sada izađu iz sporazuma, to će ojačati poziciju ruskih kompanija na iranskom tržištu, jer će važiti za pouzdanije i doslednije partnere.
Ako Evropa odbije Trampove zahteve, to će biti novi faktor zbližavanja Moskve i Brisela, a to bi moglo da označi i novu eru u odnosima Rusije i EU.
