Teško je poverovati da je premijerka Srbije Ana Brnabić bila cinična kada se zahvalila juče američkom ambasadoru Kajlu Skotu za — pazite sad — „kontinuiranu podršku SAD u procesu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji“.
Ne, na osnovu zvaničnog saopštenja iz kabineta predsednice Vlade Srbije, može se zaključiti da je ona zaista prenela iskusnom diplomati iskrene poruke duboke zahvalnosti.
Činjenica je da premijerka zna mnogo više o uticaju velikih sila od običnog naroda, ali prosečnom Srbinu bi od izgovorene zahvalnice, mnogo realnije i uverljivije zvučala ovakva Brnabićkina rečenica:
„Nismo zadovoljni, Vaša ekselencijo, jer je Vaša zemlja kontinuirano, od 2000. godine do danas, kočila, opstruirala i usporavala proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji.“
Ali za razliku od „hvala“, ova druga rečenica nije izgovorena.
U redu, navikli smo da posle susreta domaćih zvaničnika sa stranim ambasadorima u javnost izlaze štura, protokolarna saopštenja u kojima se ističu pozitivne tačke u odnosima dveju zemalja.
Uobičajeno je i da se ređaju hvalospevi o sve čvršćem partnerstvu, sveobuhvatnoj bilateralnoj saradnji, kao i najlepše želje da se ti odnosi „podignu na najviši nivo“…
Nijedna od tih izanđalih diplomatsko-birokratskih floskula ne bi bila sporna. Uši nam je zagrebalo nešto što je u potpunoj suprotnosti sa realnošću. Crno je proglašeno za belo.
Mnogo bi nam trebalo hartije da ispišemo sve uslove koje je od Petog oktobra američka administracija direktno ispostavila Srbiji kako bi se država otvorila ka svetu i nastavila evropski put.
Brzinskim vremeplovom možemo se prisetiti bar najmarkiranijih zahteva: izručenje svih haških optuženika, izmeštanje kosovskog pitanja iz UN, Briselski pregovori kako bi se Beograd odrekao suvereniteta na Kosovu i Metohiji, okretanje leđa Ruskoj Federaciji, promena odnosa prema Republici Srpskoj.
Sve to je ispostavljano uz pomeranje pokretne mete — Evropske unije, koja je Vašingtonu mahom predstavljala sredstvo za ostvarenje geostrateških ciljeva.
Vraćamo se u sadašnjost: sve nove američke ucene Beogradu je upravo uručio američki zvaničnik Brajan Hojt Ji, koji je ponovo obećao ubrzan put ka EU ako sve što traži bude i ispunjeno.
A poznato je i neupućenima, zahteva se da Srbija — „odabere stolicu“, što u prevodu znači da uvede sankcije Rusiji. I naravno, da potpiše obavezujući sporazum sa Prištinom, što u američkoj interpretaciji znači da se odreknemo Kosova i Metohije.
E, sad! Da li svi ti uslovi predstavljaju, kako je premijerka rekla, „kontinuiranu podršku SAD u procesu pridruživanja Srbije ka EU“? Ili kontinuirano prisiljavanje Beograda na ispunjavanje zahteva kojima se ostvaruju ne srpski nego američki nacionalni interesi. Sve je stvar ugla posmatranja.
I još nešto.
Susret premijerke Ane Brnabić i američkog ambasadora Kajla Skota desio se baš u danu kada je obelodanjeno da je ambasada SAD odbila da izda putnu vizu za Ameriku načelniku Generalštaba Srbije Ljubiši Dikoviću. U danu kad je praktično ponižen srpski general.
Nije poznato da li i taj potez predstavlja „kontinuitet podrške Vašingtona na putu Srbije ka EU“. Ne znamo ni da li su se Brnabićka i Skot uopšte i dotakli te teme.
Nije bilo u saopštenju…
