Oganj i bes velikog deteta Amerike: Ko je to mentalno nestabilan u Beloj kući

Juče je obradovao publiku kratkim, ali veoma karakterističnim tvitom u kom je ponovo hvalio samog sebe. Američki predsednik je napisao: „Tokom života, dva moja glavna kvaliteta bila su mentalna stabilnost, i, rekao bih, pamet. Prešao sam put od veoma uspešnog biznismena i televizijske zvezde do predsednika SAD. Ne smatram sebe inteligentnim čovekom, već genijem, i to pravim genijem!“

​U isto vreme, dopisnik Si-En-Ena je rafalno ispitivao državnog sekretara Reksa Tilersona o „mentalnim sposobnostima“ američkog predsednika. Šef američke diplomatije razvejao je sve sumnje u Trampovu razboritost sledećim rečima: „Nikada nisam dovodio u pitanje njegove mentalne sposobnosti niti imam razloga da ih preispitujem ili da u njih sumnjam“.

Odakle se, uopšte, pojavila priča o mentalnoj nestabilnosti Donalda Trampa i otkud pretpostavke o psihičkom stanju američkog lidera koje su čak i neki visoki zvaničnici Stejt departmenta morali da opovrgavaju? Možda je stvar upravo u tome što je u SAD počela prodaja kontroverzne knjige novinara Majkla Volfa „Oganj i bes: U Trampovoj Beloj kući“.

Sadržaj knjige je veoma zanimljiv, a akcenat je na višestrukoj ličnosti američkog lidera — njegovoj spontanosti, nepredvidljivosti, nestrpljivosti i potrebi da uvek i odmah dobije ono što želi. 

Slika koju je „naslikao“ Volf teško da može da izazove bilo kakve simpatije. Tramp je interesantan čovek koji deluje impulsivno a ne u skladu sa nekom promišljenom strategijom, u mnogim situacijama se ponaša kao veliko dete, uvek može da izazove osmeh svojom ekstravagancijom, ali pozicija lidera najmoćnije zemlje na svetu jasno pretpostavlja prisustvo nekih drugih kvaliteta.

Volf detaljno opisuje intrige i haos u administraciji američkog predsednika, a sve je zasnovano na preko 200 intervjua koje je američki predsednik dao.

Tramp je bio besan, okomio se na sadržaj knjige i okarakterisao je kao „štivo puno laži“.

„Nikada nisam dozvolio ulazak u Belu kuću autoru ove lažne knjige (čak sam ga mnogo puta i odbijao). Nikada nismo razgovarali na bilo kakve teme niti o knjizi. Ona je puna laži, neistinitih pogleda i lažnih izvora. Pogledajte samo biografiju i prošlost tog momka, i razmislite da li će se sa njim desiti ista stvar kao sa bezbrižnim Stivom (reč je o Stivu Benonu, bivšem Trampovom savetniku)“, napisao je američki predsednik na svom tviter profilu.

​Trampovi advokati pokušali su da spreče pojavljivanje „Ognja i besa“ na rafovima knjižara. Kontaktirali su izdavačku kuću „Henri Holt“ koja je planirala da sa distribucijom knjige počne tek 9. januara kako bi zaustavili njenu prodaju. Izdavačka kuća reagovala je na veoma neobičan, mada predvidljiv način: prodaja je počela pre planiranog termina, a knjiga američkog novinara odmah je postala bestseler.

Štaviše, Volf je uspešno nastavio sa radom na formiranju veoma lošeg imidža junaka svoje knjige. U odgovoru na izjavu Trampa da Volfa nikada nije upoznao i da mu apsolutno ništa nije rekao, novinar je optužio predsednika za laž, koja je, sasvim moguće, bila nenamerna.
Drugim rečima, izgleda da Tramp, po Volfu, nije baš uvek u stanju da shvati svoje postupke na pravi način: „Naravno, razgovarao sam sa predsednikom. Ne znam da li je on shvatio da je to intervju ili ne, ali to definitivno nije bio ’neformalan‘ razgovor“, rekao je Volf na televizijskom kanalu En-Bi-Si tudej.

Šta je, uopšte, izazvalo toliko nezadovoljstvo predsednika SAD u spornoj knjizi? U njoj je Tramp predstavljen kao grub čovek koji pokazuje veoma malo obzira u odnosima sa svojim rođacima. U „Ognju i besu“ postoji, na primer, epizoda koja opisuje kako Tramp ismeva intelektualne nedostatke svojih sinova i zeta Džareda Kušnera.

Volf čak otkriva i tajnu njegove čudne frizure koja izgleda smešno zbog činjenice da je rezultat transplantacije i loše upotrebe farbe za kosu.

„Trampova ćerka Ivanka poverila se svojim poznanicima: ’Što se tiče boje kose, to je veoma smešna priča, a tiče se preparata Just for Men. Što se duže drži na kosi, vlasi su sve tamnije. Ali, zbog Donaldove nestrpljivosti, kosa dobija takve narandžaste i žute nijanse‘“, piše Majkl Volf.

Teško je reći da li će ova knjiga doneti nešto novo već poljuljanoj Trampovoj reputaciji. Poseban smisao za humor američkog predsednika čiji se efekat ne smanjuje među pratiocima njegove stranice na Tviteru, njegov „ludi“ temperament i brzina kojom se ljuti, lakoća sa kojom dodeljuje epitete novinarima i političkim protivnicima, i nikakav problem da Severnoj Koreji javno i direktno zapreti nuklearnim oružjem — sve skupa mu je već donelo reputaciju nesmotrenog i bezobzirnog političara i ekstravagantnog ekscentrika koji se vrlo često ponaša detinjasto.

Generalno gledano, ovakva slika izgleda dosta atraktivno jer u politici postoji vrlo malo prostora za stvarnu ljudsku prirodu, iskrenost i spontanost. Sa druge strane, tu je Makron koji izgleda kao voštana figura, bez trunke emocija i ljudskih reakcija — i liči na nekoga čiji se postupci, ali i reakcije, planiraju nekoliko godina unapred.

Najvažnije je, ipak, da ta Trampova zadivljujuća nestrpljivost ostane samo jedan od stilova njegovog ponašanja koji neće dovesti do nepromišljenih i opasnih odluka u kriznim situacijama.