Postojanje ovih garancija Zapada, da se NATO neće širiti istočno od Nemačke, proglašavano je za ruski mit, međutim, američka Nacionalna bezbednosna arhiva deklasifikovala je prošlog meseca tridesetak dokumenata koji potvrđuju da su ove garancije zaista postojale; reč je o zapisnicima s brojnih razgovora lidera Zapada i tadašnjeg Sovjetskog Saveza koji pokazuju, kako sumira američki magazin „Nešenel interest“, da je Mihail Gorbačov pristao na ujedinjenje Nemačke zato što su mu američki državni sekretar Džejms Bejker, predsednik SAD Džordž Buš Stariji, nemački kancelar Helmut Kol, šef diplomatije Hans-Ditrih Genšer, francuski predsednik Fransoa Miteran, britanska premijerka Margaret Tačer i njen naslednik Džon Mejdžor, generalni sekretar NATO-a Manfred Verner…, garantovali da NATO neće ići dalje na istok i time ugrožavati rusku bezbednost. A NATO je sada na samim granicama Rusije.
O obećanjima i lažima Zapada i o širenju NATO-a na istok u „Novom Sputnjik poretku“ govorili su diplomata Zoran Milivojević i istoričar Miloš Ković.
Magazin „Nešenel interest“, čiji je počasni predsednik doajen američke diplomatije Henri Kisindžer, konstatuje da deklasifikovana dokumenta zaista pokazuju da Gorbačovu jesu bile pružene garancije o neširenju NATO-a.
„Posle Putinovog minhenskog govora videli smo izrugivanje u medijima i ultimativne zahteve da se kaže gde je to obećano Mihailu Gorbačovu i Eduardu Ševarnadzeu…“, podseća Miloš Ković. „Ovo što je sada objavljeno ima značaj ’Vikiliksa‘. Objavljeni su čitavi originalni dokumenti, koji dokazuju da obećanja jesu data, i da su pogažena“.
Ković ukazuje na „fenomen da se reč data ’varvarima‘ ne poštuje, što je shvatanje koje ima svoju predistoriju iz vremena kolonizacije Amerike, kada su njihove vlasti potpisivale sporazume s poglavicama starosedelačkih plemena, a onda su te pisane sporazume sistematski kršili. Reč je, jednostavno, o zapadnom kolonizatorskom mentalitetu, koji na Rusiju ne gleda kao na ravnopravnog partnera. To je posledica kulturnog rasizma, ali i nerealističnog pogleda na svet“.
Ovakav stav, dodaje „Sputnjikov“ sagovornik, izneo je i britanski diplomata Robert Kuper, nama poznat iz početne faze pregovora o Kosovu i Metohiji.
„Kuper je u svojoj knjizi ’Slom država‘ naveo da postmoderne države, kao što su SAD i Velika Britanija, nisu dužne da govore istinu u pregovorima s državama kao što je Srbija. On je to potpuno otvoreno priznao“.
Uprkos ovakvom poimanju međunarodnih odnosa, „reči zapadnih lidera, koje su citirane u objavljenim dokumentima, morale su da imaju političku težinu i kredibilitet“, smatra Zoran Milivojević. „Međutim, kao što je i Vladimir Putin nedavno rekao govoreći na ovu temu, trebalo je to staviti i na papir i realizovati usmene dogovore u formi ugovora. I tu je sasvim u pravu, zato što usmena obećanja, iako su imala političku snagu, nisu imala pravnu snagu“.
Ipak, napominje Milivojević, sve i da su obećanja o neširenju NATO-a bila formalizovana pisanim sporazumom, on ne veruje da bi Zapad odustao od svojih planova, „nego bi ih samo sproveo na nešto drugačiji način“.
Ovu Milivojevićevu pretpostavku potvrđuje i jedan od sada objavljenih dokumenata, napisan 25. oktobra 1990, dakle u vreme u kome su Moskvi pružana uveravanja da se NATO neće širiti na istok, u kome se navodi da je uprkos tim uveravanjima američko Ministarstvo odbrane bilo na stanovištu da „vrata (NATO-a) ipak treba ostaviti odškrinutim“ za bivše članice Varšavskog pakta.
„Posle pada Berlinskog zida SAD su prepoznale sebe kao vodeću silu koja svoj sistem treba da nametne celom svetu. U takvim okolnostima se ne biraju sredstva“, objašnjava Milivojević.
„To je logika velikih sila“, nadovezuje se Ković. „Padom Berlinskog zida i nestankom Varšavskog pakta nastao je vakuum moći, koji je nečime morao da se popuni. I Kisindžer je pisao o tome u svojoj knjizi ’Diplomatija‘ iz 1994, da Zapad mora da iskoristi situaciju da bi stekao dobre pozicije zbog ruske pretnje koja bi ponovo mogla da nastane u budućnosti. To je iracionalna politika koja sada ugrožava čitav svet“.
Uporedo s širenjem NATO-a na istok tokom devedesetih, u Rusiji je — pod nadzorom Zapada — sprovođena ekonomska šok-terapija koja ju je dovela do bankrota ′98. godine, što upućuje na zaključak da je reč o komplementarnim procesima koji su bili deo iste agende bacanja Rusije na kolena. Upravo na ovom tragu, profesor s Prinstona Stiven Koen, jedan od vodećih američkih stručnjaka za Rusiju i jedan od retkih glasova razuma u američkoj javnosti, govori ovih dana da većina Rusa s pravom veruje da su „SAD u ratu s Rusijom već 25 godina“.
„Ta ocena je potpuno tačna“, saglasan je Zoran Milivojević, „pri čemu, naravno, to nije rat klasičnim oružjem već drugim sredstvima, a ekonomija jeste pitanje svih pitanja“. „Gorbačov je prihvatio promenu, koja se nije odnosila i na drugu stranu nego samo na njih, i Rusija je trpela posledice tih promena sve dok se nije osvestila Putinovim dolaskom na vlast. Istovremeno, druga strana nije odustala od svog cilja da protivnika uništi do kraja, iako se to sada pokazuje kao nemoguće“.
Kako, posle obelodanjivanja dokumenata iz američke Nacionalne bezbednosne arhive, verovati obećanjima Zapada?
„Na reč se ne se verovati, već samo ugovorima koji bi imali čvrste međunarodne garancije“, smatra Zoran Milivojević.
Miloš Ković zaključuje: „Pouka, koju je iz svega ovoga Rusija izvukla a morala bi to da učini i Srbija, jeste da reč Zapada ne sme da se prihvata zdravo za gotovo. Srpski političari znali su to u 19. i početkom 20. veka, mi to sada moramo ponovo da shvatimo“.
