Srpski ikonopisac „ćuti“ za Sputnjik: Ove tajne je naučio od Rusa, seljaka i - dece

Ovo nam kaže ikonopisac i slikar Vuk Vuković, autor čije ikone oni koji ne znaju u koju likovnu školu da ih svrstaju, nazivaju dečjim. Naš prvi sagovornik koji je izrazio želju, ne da govori, već da ćuti za Sputnjik:

Poslednju izložbu, grupnu, imao je nedavno, u Kući kralja Petra, bili su to međunarodni „Likovni susreti“. Samostalno ne izlaže često, njegovi su mu učitelji objasnili da je sasvim dovoljno jedno samostalno izlaganje u četiri godine. Sve više je gordost i nametljivost.

A učio je od najboljih. Za prvog učitelja Dragana Lubardu, profesora na Likovnoj akademiji, kaže da je nepravedno zapostavljeni majstor slikanja, čarobnjak sa olovkom. Pomalo ekscentričan, pozitivno, jako intuitivan.

„Jednom mi je na predavanju prišao i rekao, vi ste pre dva dana čitali Dostojevskog. Bio sam zaprepašćen. Čak je znao i naslov. Zanemeo sam. Drugi moj veliki učitelj je đakon Srđan Radojković, izuzetan teolog koji je imao svoj pravac u ikonopisu. Završio je i Akademiju i prava. Imao je izuzetnu dubinu i širinu, nije bio isključivo dogmata, bio je izuzetan likovni pedagog. Bio je i pomalo jurodiv. Uvek je govorio istinu, tražio da osvojimo sebe, da pijemo sa izvora, jednog ogromnog izvora“.

Svi Vukovićevi uzori najviše su se oslanjali na vizantijski izraz u ikonografiji. Na njega su tragove ostavile ikone ruskih i ukrajinskih autora, zatim grčkih i makedonskih, ali i bugarskih seljaka:

„To su ikone koje su rađene iz srca, iz neke prostodušnosti i dobrodušnosti, koje nemaju stroge forme, gde se ne vodi mnogo računa o kompoziciji. Isključivo je dečija kompozicija, ali imaju veliku snagu, veliku dubinu i veliku simboliku. To su moji uzori. Obične, jednostavne ikone, koje ne zahtevaju mnogo formi i preciznost i u crtežu, već teže ka nekoj dubini i karakteru, koji je sa one strane granice“.

Njegove ikone izdvajaju se iz istog razloga, plene jednostavnošću i naivnošću karaktera, koloritom koji privlači i leči, a najviše privlači svetlost. Njegova svetlost kao da uvek dolazi od sunca. Upitan odakle dolazi to svetlo, ovaj umetnik kaže:

„Teško je reći. Ne volim da izgledam kao neko ko propoveda univerzalne istine. Veliki deo te svetlosti dolazi i iz ljudi koje srećem, iz tišine, iz neke neobjašnjive tišine, možda i od zvezda, od mesečine. Sve je to isprepleteno, dolazi iz neke velike dubine, ona je prosto tu prisutna, kreće se. Mislim da ona ne može da se vidi ako čovek u svom životu i životu zajednice u koji se nalazi, ne prođe kroz ogromnu, zastrašujuću tamu. Ona se nalazi u svima nama, a to svetlo može da vidi i celo društvo, samo povremeno“.

Svoje prve ikone oslikavao je na drveću, počeo je na Zminjem jezeru, tu je ostavio lik Presvete Bogorodice na stoletnom deblu bora. Imao je potrebu jer se tražio, kaže, razgovarao sa anđelima, ali i sa demonskim silama.

Anđeli su još tu, posebno u divljoj, neistraženoj prirodi u koju često odlazi sa porodicom, pored supruge, lepotu deli sa dve ćerke i dva sina. Sa sinovima deli još jednu veliku inspiraciju, veliku istinu, tišinu Svete Gore.

Za očekivati je da borave u našoj Carskoj lavri, Hilandaru, ali Vukovićima je domaćin ruski Pantelejmon:

„Slušamo pojanje ruskih monaha, razgovor sa Bogom u četiri ujutro, a istovremeno slušamo i osetimo more, osetimo i miris tamnjana. Slušati te neobične zvukove prirode, ponekad i zavijanje šakala, to ne može rečima da se opiše. A to svetlo i ta lepota, to je nešto što je nedokučivo. Ne postoje reči, ni u prozi, ni u poeziji, koje mogu da opišu lepotu te svetlosti. I zato mislim da je najlepše i najuzvišenije ćutati. Posebno pred tom silom. To je neka velika, večna, beskonačna sila“.

Deo te svetlosti Atosa sija i iz njegovih dela. Svakodnevno radi, kao svaki umetnik modernog doba taj rad predstavlja na društvenim mrežama. To je sasvim dovoljna, neprestana samostalna izložba, ako je neko poželi, tu je, sa one strane granice.

Njegove ikone putuju. Svetlost sada živi u nečijem domu u Rusiji, Ukrajini, Americi, Kanadi. Krase i izlog jedne prodavnice u centru Beograda. Prolaznici, privučeni svetlošću, bojom i dečijom bezazlenošću, pred njima se mole, na ulici. Ne mare, samo zatvore oči i čuju tišinu. I niko ih ne vidi. Kao decu.