Naučnici sa Univerziteta u Arizoni opisali su oluju koja je pogodila Zemlju sunčevim zračenjem toliko jakom da bi danas poremetila "električnu mrežu, satelite i komunikacione mreže širom sveta", pišu hrvatski mediji.
Ta oluja bila je znatno intenzivnija od takozvanog Karingtonovog događaja 1859. godine, kada je Zemlju pogodila koronalna masa izbačaja tokom solarnog maksimuma, što je primetio britanski astronom amater po kome je događaj i dobio ime.
Aurora borealis tada je bila vidljiva u tropima, a ljudi na severnoj hemisferi su zbog nje mogli da čitaju noću.
Međutim, taj događaj je „spržio” tadašnju tehniku, pre svega telegrafe.
Danas bi svi letovi morali da budu prizemljeni zbog toga, a svetske elektroenergetske mreže i povezana infrastruktura bi morali da budu ugašeni iz predostrožnosti. To bi se postiglo u najboljem slučaju, onom u kojem čovečanstvo uspešno predviđa kada će se desiti takva solarna oluja. Međutim, ukoliko ne bi bilo upozorenja, svet bi bio u velikoj nevolji, čak i kada bi oluja bila mnogo manje intenzivna od one iz prethodne ere.
Sateliti bi se verovatno pretvorili u svemirski otpad, a električna mreža bi bila spržena, što ne bi zaustavilo samo svetsku komunikaciju, već i ključne uređaje i objekte poput pumpi za vodu, fabrika, banaka, frižidera i drugih.
Takav događaj bi imao „kataklizmički uticaj na komunikacionu tehnologiju“, kaže Irina Panjuškina sa Univerziteta u Arizoni, deo tima koji je radio na otkrivanju oluje iz 664.
Japanski naučnik Fusa Mijake otkrila je 2012. da takve potencijalno katastrofalne solarne oluje mogu doći. Oluja 664. godine pre nove ere jedan je od takozvanih šest Mijake događaja koji su pogodili Zemlju, oluje koje su verovatno bile intenzivnije od one 1859. godine.
Da bi locirali događaj, Panjuškina i kolege su istražili ostatke drevnog drveća i uzorke drveta. Istraživanje su finansirali NASA, Evropska unija i mađarska vlada, a nalazi su objavljeni u časopisu Communications Earth & Environment.
Pogledajte i: