Zato što Božić slave kada i veliki broj pravoslavnih crkava, etiopske hrišćane, kao i egipatske Kopte, mnogi su označili kao pravoslavce. Oni to međutim, nisu, iako sa pravoslavcima imaju dosta sličnosti.
U svetu postoje pravoslavne crkve koje su autokefalne ali zajedno čine jednu svetu, sabornu i vaseljensku crkvu: carigradska, jerusalimska, antiohijska i jerusalimska patrijaršija, srpska, ruska, bugarska, gruzijska, češka i poljska pravoslavna crkva, kao i grčka arhiepiskopija i kiparska pravoslavna crkva. One imaju jedinstvo vere i bogosluženja i u uzajamnom su opštenju, objašnjava pravoslavni publicista, profesor Vladimir Dimitrijević.
Slični smo, ali nismo isti
Međutim, postoje i crkve koje nisu priznale odluke 4. vaseljenskog sabora i u te crkve spadaju etiopska i koptska, kao i jermenska crkva. Četvrti vaseljenski sabor održan je od 8. oktobra do 1. novembra 451. godine u gradu Halkidonu.
„To je veoma značajan trenutak u kome je crkva definisala svoje učenje o Hristu, kao o Bogu koji je postao čovek i u čijoj ličnosti su se nerazdeljivo a nesliveno sjedinile dve prirode – božanska i ljudska. Nerazdeljivo znači da je Hristos zauvek Bog koji je postao Čovek i nesliveno – božanska i ljudska priroda se nisu pomešale. Jermeni, Kopti i Etiopljani nisu usvojili to učenje, nego su prenaglasili značaj božanske prirode u čoveku“, ističe Dimitrijević.
To znači da je po shvatanju Kopta i Etiopljana Hristos u potpunosti Bog, dok je čovek delimično, što je kasnije modifikovano takozvanim monotelitizmom, tako da danas oci ove dve afričke crkve uče u da Hristu postoje božanska i ljudska priroda, s tim što Hristos ima samo božansku, ali ne i ljudsku volju.
„To pitanje je rešavano na Šestom vaseljenskom saboru. Ako Hristos nije u potpunosti čovek, to jest ako nema i potpuno čovečansku volju, onda ljudska priroda nije u potpunosti spasena, tako da pravoslavlje nije moglo da usvoji to učenje i došlo je do tragičnog razilaženja i razmimoilaženja između veoma dragocenih hrišćana istoka i pravoslavne crkve“, navodi Dimitrijević.
Šta nas spaja
Između etiopske i koptske crkve i pravoslavnih crkava postoje velike i brojne sličnosti – i u ikonopisu, i u bogosluženju i mnogim drugim stvarima. Ipak, najveća sličnost je, kaže naš sagovornik, u etosu i načinu života.
„Kopti su veliki hrišćanski narod, oni su potomci starih Egipšćana i od njih potiču najveći monasi. I osnivač samoga monaštva, sveti Antonije Veliki. Etiopljani su takođe veliki hrišćanski narod; sebe smatraju neposrednim potomcima kraljice od Sabe, koja je dolazila kod premudrog Solomona i kažu da je ostala s njim u drugom stanju, tako da se njihova carska dinastija, čiji je poslednji vladar bio Haile Selasije, smatrala direktnim potomcima Solomona i kraljice od Sabe“, objašnjava Dimitrijević.
Drevne tradicije, izuzetni manastiri, ozbiljan hrišćanski život i danas od Kopta i etiopske crkve čine primere kako se može hrišćanski živeti, dodaje naš sagovornik.
„Postoji u Etiopiji ogroman broj manastira u kojima se i danas rukom pišu izvanredne pergamentne knjige, koje se ne potpisuju odakle su, nego se po obliku štavljenja kože i specifičnom mirisu koji je karakterističan za svaku prepisivačku školu prepoznaje kome ta knjiga pripada. Etiopljani su jedan izuzetno asketski narod, a istovremeno, kao i svi sa istoka, narod velike radosti koji duboko poštuje svoju veru“, konstatuje Dimitrijević.
Nakon što je 1974. marksističko-lenjinistička vojna hunta „Derg“ oborila sa vlasti poslednjeg cara Haila Selasija, vera je bila surovo i krvavo gonjena. Režim je 1976. svrgnuo patrijarha Teofila, a tri godine kasnije ga pogubio. General Mengistu Hajle Marijam je 1977. preuzeo vlast i vladao je, prema staljinističkom uzoru, proganjanjem hrišćana i izgladnjivanjem naroda. Svrgnut je maja 1991. godine, posle čega Crkva ponovo dobija značajno mesto u društvu.
Kopti su vekovima izloženi islamskim pritiscima, ali su uspeli da odole i ostanu verni svom hrišćanstvu. Islamski teroristi i danas napadaju Kopte, ali saadašnji predsednik Egipta, Abdel Fatah el Sisi trudi se da obezbedi versku toleranciju u državi, kaže Dimitrijević.
Sve u svemu, može se reći da su Kopti i Etiopljani slični pravoslavcima, ali da nisu isti. Ipak, jako je vredno upoznati te narode, smatra naš sagovornik. Pri tome, ne radi se o vulgarnom ekumenizmu, koji bi podrazumevao gubljenje sopstvenog identiteta, već obogaćivanje i upoznavanje naroda koji su, kao i Srbi, mnogo patili i stradali, ali su uspeli da sačuvaju svoj identitet.
„Pokojni vladika budimski Danilo pričao mi je kako su etiopska bogosluženja veličanstvena, kako bele odežde koje oni nose, pod afričkim suncem izazivaju strahopoštovanje i neverovatnu svest o tome da prisustvujemo nečem ranohrišćanskom, nečem što je ispunjeno radošću i blagodarnošću prvih hrišćana u susretu sa Hristom“, priča Dimitrijević.
Postoji mnogo razloga i načina da se upoznajemo sa narodima koji su nam slični. Do sada, bili smo, prema mišljenju našeg sagovornika, opsednuti narodima Zapada i „velikom civilizacijom“, dok ljude ogromne kulture, velikih i svetlih tradicija, koji su nam bliski po istoriji i stradanju, nismo primećivali, zaključuje on.
Pogledajte i: