Punih šezdeset i pet godina, svakoga dana, bilo leto ili zima, baka Vida je kraj spomen obeležja palila voštanicu, staračkom rukom na vetru i kiši, da se ne ugasi plamen zaklanjala, sve dok se sveća njenog života nije ugasila. U snegu, na pedesetak metara od njenog skromnog doma, nakon dvodnevne pretrage pronađeno je telo starice.
„Meni je to u amanet ostavljeno. Ko će im, ako ne ja, sveću zapaliti, molitvu očitati“, govorila je baka Vida reporteru Sputnjika koga je priča o starici i spomen-obeležja podignutog u čast četvorice srpskih ratnika Užičkog odreda poginulih na brdu Jajinac 9. novembra 1915. godine, dovela u selo podno Jelice planine gde su kuće i domaćinstva razbacane po stranama i kosinama i gde se razdaljina do prvog komšije računa u kilometrima, kao i do najbliže prodavnice, škole, doktora...
Kao i proteklih godina, i ove su ćerke Zora i Snežana molile i ubeđivale staricu da bar zimu, kod njih u gradu provede. Bezuspešno. Svoj skromni dom, spomen-česmu i zavet u amanet ostavljen, starica nije želela da napusti. Sa ćerkama se svakodnevno čula, sve do pre nekoliko dana kada je usled snežnih padavina došlo do prekida veza. Tišina telefona i narednog dana bio je signal da se nešto loše dogodilo. Nakon što majku u porodičnoj kući nije zatekla, ćerka je nestanak starice prijavila Policijskoj upravi u Kraljevu. Tokom pretrage terena, na pedesetak metara od kuće, u dubokom snegu, pronađeno je beživotno telo nesrećne starice. U trenu, prestalo je da kuca srce osamdeset šestogodišnje starice koja je više od šest decenija čuvala sećanje na stradanje bezimenih srpskih vojnika.
Uprkos tome što više nikada, njene staračke ruke sveću voštanicu kraj spomen-obeležja neće upaliti, baka Vida će na večnoj straži ostati. Kao što su nekada krajputaši o herojstvu srpskih ratnika pričali , tako će i grob iskopan ispod stare dženarike, kraj puteljka kojim je, i kada zvezda upeče i kada sneg planinu zaveje svakodnevno do spomen-česme odlazila, pripovedati budućim generacijama kako se zavet ostavljen u amanet čuva.