Publika u Sava centru biće u prilici da sutra uveče pogleda predstavu „Raspućin“, u kojoj Polunjin igra naslovnu ulogu, a koju je i sam producirao. Predstava „Raspućin“ bavi se, kako ističe Polunjin, prevashodno ljudskim odnosima. U njenom središtu su, kako kaže umetnik, ljudi koji su zaista živeli, osećali i patili, a ne samo istorijske ličnosti ili likovi iz književnih dela.
„Veoma sam zadovoljan predstavom 'Raspućin' jer se u njoj sve međusobno nadopunjuje, od svetlosti, scenografije, do muzike i koreografije, sve je vrlo pažljivo osmišljeno, svaki detalj, svaki trenutak, sve ima svoj smisao. I sve je to sraslo u jedno jedinstvenu celinu. I taj osećaj da u njoj nema šta ni da se doda, niti da se oduzme, veoma je prijatan. Tu je sve što je o Raspućinu napisano, i ono što su o njemu govorili, i razne glasine, i činjenice, sve je tamo. I veoma je interesantno gledati ovu predstavu jer je veoma dinamična, upečatljiva, zanimljiva i snažna. Veoma sam zadovoljan, to je jedna od najdragocenijih predstava koju smo uspeli da produciramo“, ističe umetnik.
Prema njegovim rečima, svaka predstava i svaki nastup nose u sebi različite emocije i unutrašnje barijere s kojima se umetnik bori.
„Na sceni vodim neke svoje bitke, i fizičke, i emocionalne, ali to su uvek nekakvi razgovori i sa samim sobom, i sa gledaocem. Svaka predstava živi na svoj način. Predstavu 'Raspućin' smo napravili upravo ovde u Srbiji pre pet godina. I sada je izvodimo, tek nakon pet godina, što je vrlo neobično, pomalo čudno, ali došlo je vreme za to. I uživam u ovom sastavu sa svojom ženom Jelenom, koja je bila ovde u Srbiji pre pet godina. Ona je takođe učestvovala u kreiranju ove predstave. I ovde nas publika tako toplo prihvata, a i mi osećamo toplinu prema njoj. Želimo takođe da iskažemo zahvalnost srpskim gledaocima, ali i srpskom narodu koji su nam pomogli da stvaramo ne samo emocije, nego i mnoge naše predstave, da u njima nastupamo, plešemo, da prenesemo onu energiju koju su nam davali“, kaže Polunjin.
On je danas, na sceni Opera-teatra „Madlenianum“ u Zemunu održao i master-klas za mlade baletske umetnike, učenike viših razreda baletske škole „Lujo Davičo“, kojima je nesebično i veoma posvećeno pokušao da prenese deo svog umetničkog majstorstva.
Nakon master-klasa Polunjin je razgovarao s publikom i novinarima, iskoristivši priliku da naglasi i značaj svoje fondacije, namenjene za podršku mladim baletskim umetnicima, koja je osnovana pre četiri godine upravo ovde, u Srbiji.
Umetnik koji ima i srpski pasoš, a u Srbiji je čest i rado viđen gost, kaže da ga je na ideju o fondaciji podstakla činjenica da je i sam svoju baletsku karijeru započeo kao stipendista fondacije „Rudolf Nurejev“, tokom njegovog boravka u Londonu, te da želi da nastavi da podržava razvoj baletske umetnosti i da otkriva mlade talente.
Na pitanje kako vidi ulogu umetnosti, ne samo baleta, nego i drugih vidova stvaralaštva u današnjem svetu koji se menja veoma brzo, i u geopolitičkom, i u tehnološkom, i u klimatskom smislu, Polunjin ističe da umetnost nosi emocije, a da čovek živi upravo zahvaljujući osećanjima.
„Ne govore uzalud 'hleba i igara'. Potrebna nam je hrana da bismo živeli, ali potrebne su nam i emocije. Emocije od onoga što vidimo, od onoga što osećamo. A teatar je upravo mesto u koje ljudi dolaze da bi iskusili razne emocije i njima je to potrebno. Teatar zbog toga i postoji. U njega publika ne bi dolazila da joj to nije potrebno, i tako je oduvek. I kao umetniku mi je upravo zbog toga interesantno da budem na sceni i da komuniciram s publikom. Moj vid umetnosti je ples, ali kroz taj ples ja i živim zajedno s publikom, upravo mi to daje energiju“, kaže Polunjin.
Svestrani umetnik nije samo baletski igrač. Karijeru je započeo kao gimnastičar, a nastupao je i kao glumac u holivudskim filmovima, model, koreograf, pedagog, a jedan od njegovih najvećih ponosa je upravo Fondacija „Sergej Polunjin“.
U svet baleta ušao je kada mu je bilo osam godina, a diplomirao je na Kijevskom državnom koreografskom institutu. Potom se priključio Britanskoj kraljevskoj baletskoj školi, kada mu je bilo 13 godina, a 2007. godine proglašen je za Mladog britanskog igrača godine. Kao dvadesetogodišnjak postao je najmlađi baletski solista Kraljevskog baleta svih vremena.