Evropski NATO saveznici su 1983. godine preuzeli na stotine američkih balističkih raketa Peršing II i nuklearnih krstarećih raketa Tomahavk, u skladu sa paktom iz 1979. o razmeštanju oružja koje bi moglo da stigne do SSSR-a ukoliko Moskva ne eliminiše svoje rakete srednjeg dometa.
Moskva se, pak, podsmevala zahtevu da ona, kao evropska kopnena sila, treba da učini ustupke kakve SAD, koje su od Evrope odvojene okeanom, nisu učinile.
Raspoređivanje američkih raketa je izazvalo raketnu krizu u Evropi i rezultiralo najvećim mirovnim protestima na evropskom kontinentu u više od jednog veka. Istoričar američkog mirovnog pokreta Lorens Vitner procenio je da je u oktobru 1983. godine pet miliona ljudi širom sveta učestvovalo u demonstracijama kojima se zahtevalo nuklearno razoružanje, od čega je tri miliona demonstranata bilo u zapadnoj Evropi.
Nemački istoričar Benjamin Ziman nazvao je protestnu kampanju „jednim od najvećih masovnih pokreta u modernoj evropskoj istoriji“ koja je, kako je rekao, „po broju ljudi koju je izvela na ulice i stepenu nemira koji je izrazila i kanalisala možda uporediva samo sa revolucionarnim pokretima 1848/49“.
Interesantno je da je tada, među demonstrantima koji su protestovali zbog mogućnosti trenutnog nuklearnog uništenja, bio i mladi Olaf Šolc, koji je u to vreme imao gustu kosu i bio zamenik predsednika omladinskog krila SPD-a.
Međutim, strahovi izazvani evroraketama nisu bili puka paranoja budući da je u novembru 1983. Moskva stavila svoje nuklearne snage u stanje pripravnosti kako bi odgovorila na agresiju NATO-a, nakon što je Alijansa započela svoje ratne igre Ejbl Arčer koje su simulirale sveopšti napad na SSSR.
NATO je tek mnogo godina kasnije prepoznao ozbiljnost nuklearne opasnosti izazvane tadašnjim provokacijama.
Pogledajte i: