Poznata kao trepanacija, praksa bušenja kosti lobanje bila je uobičajena hirurška procedura u praistorijskim vremenima, čiji dokazi su pronađeni na arheološkim lokacijama širom sveta.
Ispitane lobanje iz antropološkog Muzeja čoveka u Parizu stare su između 8.000 i 4.000 godina i deo su kolekcije od 159 sa znakovima trepanacije. Pomoću digitalnog instrumenta je izmerena širina hirurških otvora – prosečna trepanacija bila je široka između 2,95 i 5,43 centimetra.
Dok se čak i minimalna širina može činiti neprihvatljivo velikim otvorom na glavi, neke od rupa su premašivale 10 centimetara. Uprkos očiglednim manama slomljene lobanje, većina drevnih trepanacija širom sveta pokazuje znake izlečenja, što sugeriše da je najveći broj pacijenata zapravo ostao u životu neko vreme nakon hirurške operacije.
„Visoka stopa preživljavanja, uprkos opasnosti od cerebralnog edema, infekcije, krvarenja i šoka, jasno ukazuje na visok nivo veštine i iskustva ranih hirurga“, kažu autori. Pretpostavlja se, na primer, da su neolitski lekari možda sterilizovali svoje kamene instrumente pre bušenja lobanja, dok su biljke sa prirodnim analgetskim ili antibiotskim svojstvima možda pomagale pacijentima da izdrže mučan tretman.
Ne zna se zašto je tačno trepanacija bila toliko popularna u praistoriji, mada neki naučnici smatraju da je ta procedura izvođena radi olakšanja intrakranijalnog pritiska izazvanog povredom ili bolešću – kao i danas u retkim slučajevima.
S druge strane, čuveni naurolog i antropolog iz 19. veka Pol Broka spekulisao je da je ta praksa bila povezana sa verovanjem da konvulzije izazivaju demoni koje treba pustiti napolje otvaranjem rupa u lobanji.
Zbog čega god da su lekari u kamenom dobu isecali delove glava svojih pacijenata, trepanacija predstavlja intrigantan eksperimentalni korak na putu čovečanstva ka hirurškom umeću. Nalazi studije su značajni u pokušaju da se razume poreklo današnje neurohirgije prateći njene najranije korake.
Pogledajte i: