Ali, da mi je neko rekao da ćemo dati taj jedan jedini mizeran gol u tri utakmice, teško da bih mu poverovao. Ipak, nas je Piksi navikao na gol više, damo dva, primimo tri i obrnuto, ovoga puta, čak i to je izostalo.
Jer, bili smo to mi! Glavom i bradom!
Jedna limitirana ekipa, sa nekakvom željom i nedefinisanom idejom, kao i nedovoljnom kreacijom da bilo koga ozbiljnije ugrozi. Samim tim, ne čudi što su koferi odavno spakovani, a pokisli Orlovi čekaju da slete u kišni Beograd.
Alianc arena
© Sputnik / Petar Milovanović
Plače nebo zbog (ne)učinka fudbalera Srbije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj.
Bili smo puki epizodisti. Po običaju!
Dva boda i jedan gol! Premalo za bilo šta ozbiljnije, potvrda da je za nas ozbiljna reprezentacija i Slovenija, koja broji triput manje stanovnika, ali igra fudbal i zasluženo je (pro)našla svoje mesto u nokaut fazi.
Bio sam sinoć na Alijanc areni i video sam ne desetine hiljada naših navijača kako razočarano napuštaju stadion Bajern Minhena.
Alianc arena
© Sputnik / Petar Milovanović
Psovali su, pljuvali, bili razočarani Piksijem i igrom reprezentacije.
„Kući, kući, idite kući“, orilo se velelepnim zdanjem, da ne pominjem psovke na račun selektora zbog igre i rezultata.
„Kući, kući, idite kući“, orilo se velelepnim zdanjem, da ne pominjem psovke na račun selektora zbog igre i rezultata.
Kako sam pravo sa stadiona zapucao za Beograd, tako sam tokom poprilične vožnje imao dovoljno vremena da razmislim o svemu. Kako je svitalo dok sam se od Minhena preko Linca probijao ka Budimpešti i konačno ka Beogradu, tako su mi se misli iskristalisale.
Znao sam da će biti tako, ali ne žalim što sam išao! Učinio bih to ponovo, jer sam kao i većina zaljubljenika u „bubamaru“ mazohista kada je u pitanju najvažnija sporedna stvar na svetu.
Uvek očekujemo nešto, a dobijemo ništa!
Tako je bilo i ovoga puta, ponovo smo poslednji u grupi, baš kao i u Kataru, Rusiji, Nemačkoj, ma gde hoćete.
Po dolasku u Beograd osim kiše zatekla me je i „kiša vesti“ koje su moje kolege lansirale iz Auzgburga, a tiču se reprezentacije i daljih dešavanja. Od pucanja na relaciji igrači – selektor, te jeftine demagogije i dalje aktuelnog selektora.
Oglasio se i kapetan Dragan, koji je rekao da ne vidi tragediju, jer nismo bili džak za udaranje! Nisam iznenađen, sve je to Stojković vešto spakovao, baš kao što je nekad varao rivale na terenu, umesto da se pogleda u ogledalo i kaže da ništa nije valjalo.
I to, od samog početka!
Od onog meča sa Englezima kada je kapitena „zakucao“ za klupu, posle čega su kola krenulo nizbrdo od one Tadićeve izjave da je najbolji i najspremniji igrač ove Piksijeve tužne i limitirane Srbije.
A onda u naredna dva meča klasično Draganovo „lutanje“ sa startnih 11, kojih nije uspeo da pronađe za tri godine koliko je selektor.
Tužno, ali istinito! Oglasio se u međuvremenu i predsednik, države, jelte, koji je rekao da je debakl, jer je ogroman novac uložen, a dobili smo, tradicionalno, jedno veliko ništa.
Već se pompezno najavljuju promene i čistka u FSS, pa ostaje da se vidi da li će se to zaista i dogoditi.
Pominje se, naglas, da je selektor bivši, ali je kamen spoticanja to obeštećenje od milion evra.
Ljubav boli i ljubav je skupa, ali, ma koliko košta da košta, Dragane, da se ne ljubimo...