Perina rabona: Tuča! Sad ima smisla da ostanem(o)

I, zato, neću ni da pokušam da objasnim, već ću se potruditi da vam dočaram sve viđeno i (ne)viđeno na putu od Augzburga, grada u kom sam smešten i u kom je baza Orlova, do Minhena, gde iščupasmo onim (pre)srećnim golom Luke Jovića u 96. minut remi sa Slovencima.

Sad ima smisla da ostanem(o)!

Povika moj ujak Grada, dok mi je u istom momentu identična misao proletela kroz glavu. Rekoh, eto, bar imam naslov za novu kolumnu.

Neću vas daviti o utakmici i nekim mojim zapažanjima, sve ste uostalom i sami mogli da vidite.

I ne deluje dobro. Uopšte!

I ono prečka mu materina, kad je Mitar pogodio prečku, baš kao i Mijat pre 26 godina u Francuskoj 98...

Nek' ovoga puta to ne bude centralna tema, već to da smo ostali u igri, sa tim jednim zlata vrednim bodom, koji je ostavio nadu da pobedom nad Dancima, što ne kažem da će se desiti, jer su ti isti Danci odoleli Englezima, možemo da prođemo u osminu finala.

Polako, ima vremena da se o'lade glave i slegnu utisci, pa ću vam prepričati šta je sve stalo u taj put od Augzburga do Minhena i uporno isprekidanu vožnju vozom zbog tuče.

Da, tuče! I to kakve! Jedan Afrikanac, na 15-20 Srba. I da, stvarno se dogodilo, na 10 metara od mene.

Ugurao se u nekoj od stanica metroa od Marijenplaca, gde je bilo pravo ludilo i srpska žurka, do Alijanc arene i napravio ozbiljnu pometnju. Bio je drčan, bezobrazan, biću direktniji – kurčevit i tražio je kavgu. Dobio je! Dobio je i batine, ali ih je, bogami, i dao.

Da, on jedan na njih 15! I uporno se vraćao i upadao u voz, tražio je „još“, da primi i da - udaraca!

Neverovatno, kakva hrabrost i ludost. Mislim se, idi bre čoveče svojim putem, šta ćeš i gde ćeš ti sa 500 pijanih Srba koji su okupirali voz, i na sve to, nećeš da se voziš, nego hoćeš da se svađaš i biješ.

A znate kakvi smo mi, i koliko malo nam treba. Dovoljno da jedan krene, pa krene talas kolektivnog ludila, i ona čuvena psihilogija čopora.

I tako se baš odužila ta vožnja. Stajao je konstantno voz, što zbog poskakivanja i divljanja naših navijača, što zbog gužve koja se stvorila na stanicama od Marijenplaca do Alijanc arene.

Orilo se od „Srbi, Srbi, ajmo svi u glas, Luka Dončić jedan je od nas“, do „Kosovo je srce Srbije“.

Nekako se dokopasmo i tog čuvenog Bajernovog fudbalskog hrama, gde je usledio remi dobre nade sa Slovencima, ostalo sve već znate.

Sad ima smisla da ostanem(o), jer da ne beše tog Lukinog gola, mogao sam komotno da spakujem ovu jednu torbu što sam poneo na put i da krenem natrag. Opet tih 1.150 kilometara kolima u suprotnom pravcu.

Naravno, ne bih to učinio, ostao bih do kraja da ispratim reprezentaciju, ali je jasno da ne bismo imali šanse da se bez boda iz prva dva kola nadamo prolasku u drugi krug.

Ovako, nada postoji i umire poslednja!