U Rusiji je nedavno objavljeno novo izdanje bilingvalne Antologije srpske poezije 20. i 21. veka, koju je priredio Sergej Glavjuk. U antologiji su se našli stihovi više od 80 pesnika koji su pisali i pišu na srpskom jeziku, među kojima su, pored autora iz Srbije, i pesnici iz bivših jugoslovenskih republika i dijaspore.
„Ova antologija je deo edicije 'Slovenska poezija 20. i 21. veka', koju čini 10 tomova poezije slovenskih naroda, odnosno deset zemalja, među kojima su i Bugarska, Makedonija, Belorusija, Poljska, Češka, Hrvatska i druge. Kada je reč o srpskoj poeziji, to je jedinstveni tom. Trudio sam se da predstavim pesnike koji su stvarali od posleratnog vremena, od pre sedamdesetak godina, do danas. Raniji pesnici su prevođeni u Rusiji, ali počev od ratova u bivšoj Jugoslaviji, veze su bile prekinute i niko se time nije bavio“, kaže Sergej Glavjuk.
Prema njegovim rečima, u antologiji su zastupljeni svi pesnici koji pišu na srpskom jeziku, kako oni koji su živeli i stvarali u Srbiji, tako i autori iz Crne Gore, Republike Srpske, ali i evropskih zemalja, Amerike, Kanade.
U knjizi su se našli stihovi pesnika poput Stevana Raičkovića, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Dobrice Erića, Desanke Maksimović, Radomira Andrića, Adama Puslojića, Matije Bećkovića, Zlate Kocić i mnogih drugih.
„Moje prvo izdanje srpske antologije bilo je u okviru Antologije jugoslovenske poezije, tokom sedamdesetih godina, i tamo je desetak srpskih pesnika, a ovde ih je više od osamdeset. Imao sam nekoliko konsultanata u Srbiji, poznatih pesnika, kao i nekoliko stručnjaka iz Rusije. Naravno, oslanjao sam se i na sopstvene kriterijume, odnosno poznavanje poezije. Izbor je bio veoma strog“, napominje Glavjuk.
Sve pesme su objavljene u srpskom originalu i ruskom prevodu, tako da su čitaoci u mogućnosti, da uporede tekstove i da, čak i ako ne govore srpski, osete ritmiku i dinamiku originalnih stihova.
Stihovi koji odjekuju poput truba i horni
Najveći izazov za prevodioca poezije sa srodnog jezika, kako kaže Andrej Glavjuk, jesu međujezički homonimi, odnosno reči koje zvuče veoma slično, ali imaju različita, ponekad potpuno suprotna značenja.
„Srpski je malo tvrđi od ruskog. U srpskom je manje vokala, više je tvrdih suglasnika. U ruskom ima više samoglasnika. Kada je reč o zvučanju srpskog jezika, uporedio bih ga s nekim duvačkim limenim instrumentima, s trubom, trombonom, hornom“, kaže Glavjuk.
Ruski pesnik i prevodilac kaže da srpsku poeziju proučava više od 20 godina. Upoređujući stihove srpskih pesnika sa stihovima autora drugih slovenskih kultura, Glavjuk ističe da je srpska poezija jedinstvena prevashodno po tematici.
„Postoje, naravno, određene karakteristike, ne samo u poeziji, nego na nivou čitavih nacionalnih književnosti. Ako uporedimo, recimo poljsku i srpsku, češku i bugarsku, vidljive su različite melodije, različite konstrukcije. Iako svi Sloveni imaju mnogo toga zajedničkog, postoje, naravno, i razlike. Kada je reč o srpskoj književnosti, kao prvo, preovladavaju herojske teme, usled borbe za slobodu protiv Turaka, ali i zbog istorijskog položaja. Čitav 20. vek je bio buran, Srbija je sve vreme u stanju nekakvog pritiska, tako da su te herojske teme, posebno kosovske, stalno prisutne. Srbi, takođe, čuvaju tradiciju, mada ima i avangardnih i modernističkih tendencija, kao kod Vaska Pope ili drugih. Ako se srpska poezija uporedi, recimo, s poljskom poezijom, vidimo da u ovoj drugoj ima mnogo više avangarde u poslednjih pedesetak godina, bez rimovanja, ona je vrlo apstraktna. A Srbi su verni tradiciji i svojoj kulturi, što je, prema mom mišljenju, veoma ispravno“, naglašava Glavjuk.
Veliki pesnici se rađaju u teškim vremenima
Naš sagovornik ističe da, bez obzira na to što je savremeni čovek zaokupljen tehnologijom, internetom, televizijom, živi brzo i navikao je na potrošački odnos prema životu, poezija i dalje ima svoje čitaoce.
„Kada čovek ima probleme, kada se loše oseća, poezija je odličan lek, može da ga spase. To je poput čistog vazduha za bolesnog od astme. Čovek ima potrebu da se duhovno ispuni kada je u teškim situacijama, a to i jeste glavna uloga poezije. Ona nikada nije ni imala mnogo čitalaca, osim možda u sovjetsko vreme, kada su bili ogromni tiraži i kada su se punili stadioni, ali to se može objasniti činjenicom da nije bilo informacija, pa je sama poezija bila svojevrsna informacija. Bilo je mnogo zabranjenih tema, pa su se ljudi nadali da bi nešto od toga mogli da čuju. Poezija se potom povukla, ali tako je bilo u svim vremenima. Ipak, sećamo se i Alkeja, i Sapfo, i drevnih pesnika“, kaže Glavjuk.
On primećuje da se „veliki pesnici rađaju u teškim vremenima“.
„Ne sećam se nijednog pesnika koji je pisao o tome da živi u srećnim vremenima, svi se žale, od antike do naših dana. Kada je reč o našem vremenu, ono što nudi avangardna, moderna poezija, bez rime, bez ritma, a tako danas cela zapadna Evropa piše, to je nešto što može da uradi i veštačka inteligencija. Kada je reč o klasičnoj poeziji, s rimom, ritmom, melodijom, to je za veštačku inteligenciju nedokučivo. A tu, naravno, nema ni osećanja jer veštačka inteligencija ne može da ih prenese. Osećanja su glavna komponenta poetske muzike, koja daje smisao rečima“, zaključuje naš sagovornik.