Da li se kod Mihinog naslednika krije ključ rešenja svih problema Srbije?

Srbija će morati nešto da promeni u svom sistemu ukoliko želi da se ne ponove katastrofalni rezultati sa prethodnog Mundijala u Kataru, selektor Dragan Stojković je pokušao sa uvođenjem desnog beka Milana Gajića u prijateljskom meču sa Rusijom, ali je njegov crveni karton posle svega 20 minuta bio znak za povratak na pređašnje stanje.

Još jednom je Stojković eksperimentisao, u pripremnoj utakmici protiv Austrije na desnog beka je smestio štopera Uroša Spajića koji je u decembru 2021. godine poslednji put igrao uz aut liniju, a kao rezultat toga su se pojavila dva brza gola protivnika.

Izjavio je Stojković da igra sa četiri fudbalera u poslednjoj liniji nije rešenje za Srbiju, ali da li je zaista i tako?

Fudbal napreduje iz godine u godinu, Srbija to svojom igrom ne prati, ali bi mogla da pronađe rešenje za svoje probleme – i to u ekipi koju je trenirao Siniša Mihajlović, a koju sada vodi Tijago Mota.

Bolonja je hit sezone u Evropi sa potpuno revolucionarnom formacijom koju je „izmislio“ Mota, navodeći da se radi o sistemu 2-7-2.

Za razliku od tradicionalnih koji se notiraju po linijama, odbrambenim, veznim i napadačkim, Mota svoj sistem označava po „koridorima“, deleći teren na levi, srednji i desni – na bočnima se nalaze po dva igrača, a u centralnom delu sedmorica, uključujući i golmana.

Baš je golman razlog zbog čega bi Srbija mogla da isproba novi sistem, u Motinoj ideji čuvar mreže je aktivni igrač, kao što je to slučaj sa srpskim čuvarom mreže Vanjom Milinković-Savićem.

Vanja je veoma talentovan kao fudbaler, odlično se služi nogama i često je začetnik akcija i u Motinom sistemu bi činio defanzivni trio sa bekovima – kako ih Srbija gotovo i nema, njihov posao ne bi bio da jurcaju uz linije, već da se vrate u poslednju trećinu i da dozvole centralnim bekovima da krenu napred kako bi učestvovali u organizaciji napada i stvarali višak u sredini.

Srbija bi mogla da ima adute za takav sistem, uloge bekova koji se vraćaju u odbrambenu sredinu bi mogli da preuzmu desnonogi Nikola Milenković i levonogi Srđan Babić, dok bi kao libera, odnosno odbrambeni igrači sa zadatkom ulaska u sredinu i kreacije, mogli da odigraju Strahinja Pavlović i Nemanja Gudelj.

Postoje razlozi za opravdanost ovakve ideje, Pavlović je kod Stojkovića već igrač sa velikom slobodnom kreacije iz poslednje linije dok bi Gudelj objedinio mesta na kojima nastupa u poslednje vreme – mesta štopera i zadnjeg veznog.

Dala bi takva postavka, odnosno guranje štopera u vezni red, mnogo više mira i veznjacima Srbije među kojima nedostaje onih sa defanzivnim vrlinama – primera radi Saša Lukić i Sergej Milinković-Savić bi dobili podršku, a samim tim i slobodu da se izvlače na bokove, traže slobodne prostore i „hrane“ loptama kapitena Dušana Tadića koji bi potom mogao da ih distribuira pravim krilima, Andriji Živkoviću i Filipu Kostiću kojima daleko više odgovaraju napadački zadaci.

U takvom sistemu 2-7-2 mesta ima za samo jednog klasičnog napadača, ali i on bi morao da ima više zadataka od jednostavnog čekanja na loptu u završnoj trećini – čini se da su Dušan Vlahović ili Luka Jović momci koji mogu da odgovore na te zahteve zbog načina igre u Juventusu odnosno Milanu, gde se često vraćaju nazad kako bi učestvovali u igri sa veznim fudbalerima i pravili viškove.

Takve postavke bi van startnih 11 ostavile standardne Aleksandra Mitrovića čak i kapitena Tadića jer bi na mestu „osmice“ koja je predviđena Motinim sistemom odlično mogao da se snađe mladi Lazar Samardžić koji već takvu ulogu ima u Udinezeu.

Odluke su, na kraju krajeva, uvek na selektoru i njegovom timu, ali se čini da bi nekakva promena dosadašnjih ideja bila neophodna da bi se ostvario rezultat na Evropskom prvenstvu gde nema lakih protivnika, naročito ne u grupi gde se nalazi Srbija jer je čekaju Engleska, Danska i Slovenija.