Otišao sa štitom, vratio se na njemu – ovako bi se mogla opisati diplomatska inicijativa bošnjačkog člana Predsedništva BiH u Briselu, gde je pokušao da ubedi generalnog sekretara Severnoatlantske alijanse Jensa Stoltenberga da NATO, na samitu Parlamentarne skupštine koji bi trebalo da se održi u maju u Sofiji pozove BiH da se pridruži savezu.
Međutim, ovaj Bećirovićev predlog, kao i predlog da NATO obnovi prisustvo u vojnim bazama u BiH, otišao je u vetar – kao hladan tuš zvučale su Stoltenbergove reči da je pitanje članstva BiH u NATO na narodima koji u njoj žive i političkom rukovodstvu koje ih predstavlja.
Ovim rečima Stoltenberg kao da je, svesno ili nesvesno,potvrdio stav rukovodstva Republike Srpske koje se protivi integraciji ali je spremna na saradnju sa NATO.
Za razliku od Bećirovića, Stoltenberg prihvata realnost
Prema rečima stručnjaka za međunarodne odnose i nekadašnjeg diplomate, Lučiana Kaluže, Stoltenberg je jasno naglasio da je bitno da se za članstvo BiH u NATO pokaže volja naroda, ali i on je svestan da građani i političko rukovodstvo Republike Srpske ne podržavaju tu vrstu integracija.
„Tako da mislim da Bećirović pokušava da dobije neke političke poene, da pokušava da se unutar Sarajeva i FBiH prikaže kao patriota. Nažalost, to sve čini na štetu zajedničkih institucija“, komentariše on.
Da bi se postigao bilo kakav dogovor sa bilo kojim međunarodnim entitetom, prethodno se mora postići saglasnost u institucijama BiH, a unutrašnjeg dogovora nema bez institucija Republike Srpske. Sa druge strane, integracije BiH u NATO više zapravo i nisu integracije, podseća Kaluža.
„Od nedavno su čak vraćene korak unazad. Kao što znate, unutar Saveta ministara više ne postoji komisija koja je za zaduženje imala saradnju za pristupanje NATO-u. Sada je to potpuno drugačija forma“, ističe on.
Bez saglasnosti građana nema integracija
Za razliku od procesa pristupanja BiH NATO-u, koji je donedavno bio aktivan, proces pristupanja BiH Evropskoj uniji jeste aktivan jer ga podržavaju sve institucije unutar zemlje, pa i sami građani. I ta dva procesa, naglašava Kaluža, moraju se posmatrati odvojeno. Međutim, oba procesa imaju i nešto zajedničko.
„U kontekstu razgovora sa NATO-om, čak i u kontekstu razgovora sa EU, uvek se naglašavalo da mora postojati unutrašnji konsenzus i dogovor svih, kako bi se postigao određeni napredak. U tom kontekstu je i Stoltenbergova izjava i to nije promena stava. To je samo uvažavanje realnosti“, kaže Kaluža.
Te realnosti u Briselu su bili svesni i ranije, ali su, bez obzira na to, pokušavali da BiH kroz razne vrste radnih grupa i sastanaka na mala vrata približe članstvu u NATO, dodaje Kaluža.
Prema njegovim rečima, BiH ne treba da beži od saradnje sa Severnoatlantskom alijansom – to, kako kaže, ništa nije neprirodno. Međutim, članstvo i put ka članstvu potpuno se razlikuje od saradnje. To što neko pokušava da približi BiH kroz razne forme aktivnosti jedne od političkih elita ili kroz određene vrste aktivnosti ni u kom slučaju ne znači ništa. Za punopravno članstvo potreban je konsenzus unutar BiH, koga nema, zaključuje Kaluža.
Zamenik ministra odbrane u Savetu ministara, Aleksandar Goganović smatra da je onim što je izrekao Stoltenberg potvrdio stav rukovodstva Republike Srpske koje se protivi integraciji ali je spremna na saradnju sa NATO.
„Rekao bih da su poruke iz NATO-a više nego korektne. I sami su rekli da Program reformi ne prejudicira članstvo u NATO savezu i da je to pitanje o kojem treba razgovarati u BiH. Nama u BiH je jasno, Srpska i srpski narod ne podržavaju NATO članstvo, ali podržavamo NATO saradnju“, istakao je Goganović.
Za razliku od evropskog puta, u BiH nema konsenzusa o NATO integracijama. Teško ratno iskustvo sa bombardovanjem i Rezolucija Narodne skupštine obavezuje rukovodstvo Republike Srpske i njene predstavnike u zajedničkim institucijama da istraju na politici: saradnja da, integracije u NATO ne, dodao je on.
Pogledajte i: