Kažu da se poklonu i pobedi u zube ne gleda, i to stoji, ali sve (ne)prikazano od Orlova na „Rajskom Ostrvu“ je da prosečnog navijača zaboli glava i zapita se: „Šta se desilo sa Piksijevom Srbijom?“.
A, do famoznog Evropskog prvenstva na kom nismo bili od 2000. godine ostalo je još manje od tri meseca!?
I šta ćemo tamo da radimo sa ovakvom igrom? Kipar je poražen s golom razlike, sa golom koji su na „foru prodali“ Lazar Samardžić i spretni Sergej Milinković-Savić.
Izveli su „na kvarno“, brzo i na prepad taj prekid s desne strane i matirali rivala. Svaka čast za dovitljivost i lucidnost, svaka čast i Sergeju na egzekuciji u stilu vrsnih napadača i kraljeva peterca, ali teško da bi nešto slično prošlo kod iole ozbiljnije reprezentacije.
Kipar nije naša liga, svako ko bar i površno prati fudbal to zna! Nećemo se u ovom tekstu baviti brojnim komentarima revoltiranih (s pravom) navijača Srbije, koji su putem društvenih mreža iskazali zabrinunost i nezadovoljstvo zbog svega onog (ne)prikazanog na Kipru.
U jeku priča o potpisivanju novog ugovora sa selektorom do 2026. godine, traži se čak i njegova ostavka!?
Ali, to je Srbija. Takav nonsens je, za nas, nešto savim normalno.
No, da se zadržimo na tužnu izvedbu srpskih fudbalera u Larnaki. Kako je Srbija od dopadljive igre, za koju se zalagao lično selektor Dragan, prevalila put do negledljive?!
Teško i mučno bilo je gledati Orlove u Larnaki i Moskvi. Apsolutno ništa nismo videli, osim nekoliko promašenih šansi, zicera, kojima su prethodile indolentne reakcije.
Tako je izgledala Jovićeva rekacija u Moskvi, tako je izgledao Mitrovićev penal u Larnaki. Tako se bar (u)činilo...
„Promešao je karte“ selektor u Larnaki, posle debakla u Moskvi (4:0) u stilu najvećih pokeraških blefera, ali bez ikakvog efekta.
Vraćena je Srbija na „fabrička podešavanja“ na Piksijev opšte poznati sistem sa trojicom defanzivaca u poslednjoj liniji, ali je i to bilo „pročitano“ i lako za odbraniti i to protiv daleko slabijeg rivala kao što je Kipar.
Jasno je da ovakva, negledljiva Srbija, nema šta da traži i čemu da se nada u Nemačkoj na Kontinentalnoj smotri.
Englezi su među glavnim favoritima za osvajanje trofeja, a protiv njih „otvaramo“. Kejn, Saka, Rajs, Foden, sve su to igrači svetske klase i protiv njih morate da „stojite“ i da izgledate na terenu „pod konac“, ukoliko hoćete nečemu da se nadate.
I Danska, ista ona koja je razbila Piksijevu Srbiju na „Parkenu“ (3:0) u prijateljskom meču pre dve godine, izuzetno je ozbiljna takmičarska ekipa.
Tražio ih je Piksi posle, do tog trenutka najubedljivijeg poraza tokom selektorskog mandata na klupi Srbije. Tražio ih je da se odmerimo, izmerimo na jednog ozbiljnom turniru.
Tražio i dobio, imaćemo priliku za popravni u Minhenu 25. juna, samo je jasno da se sa igrom kao protiv Kipra nećemo dobro provesti.
Sa Slovencima sasvim sigurno može da se igra, i to ono čuveno, ono što Piksi voli i obožava, a to je igra na gol više kao protiv Iraca na Stojkovićevom debiju (3:2), protiv Portugalije u Lisabonu (2:1), Crne Gore u Beogradu.
Ali, nestala je ta lepršava i efikasna igra, i Srbija se pretvorila u negledljivu reprezentaciju.
Vreme odavno više ne radi za nas, ostali su još prijateljski mečevi u junu sa Švedskom i Austrijom, a posle stiže Evropsko prvenstvo, i šta bude biće...