Ivan Bosiljčić o svetoj zemlji Rusiji u kojoj je porastao kao umetnik, čovek i patriota

Bosiljčić od 2016. godine gradi uspešnu karijeru u Rusiji, a jesenas je na sceni jednog od najznačajnijih teatara u svetu - „Aleksandrinski“ u Sankt Peterburgu tumačio grofa Pjera Bezuhova u predstavi „Rat i mir“ Narodnog pozorišta iz Beograda u režiji Borisa Liješevića.

„Slučajno sam uleteo u ekipu predstave 'Rat i mir' u Narodnom pozorištu koja je primer kako tako obimno delo može vrlo inteligentno da se sažme, a da sva njegova pobožnost ostane neokaljana. Sticajem okolnosti zatrebala je pomoć ansamblu i ja sam par dana pre gostovanja u Sankt Peterburgu uleteo u ulogu. Ne znam kako sam naučio sve te monologe. Mislim da sam bio inspirisan idejom da ću ući u dušu grofa Bezuhova i da ću da igram u Aleksandrinskom teatru. Za nekoliko dana od poziva mi smo bez ijedne greške igrali pred ruskom publikom“.

Za Bosiljčića to je bio jedan od najintenzivnijih teatarskih doživljaja:

„Smatram da je susret sa ruskom publikom srpskog nacionalnog teatra najlepši mogući izraz saosećanja sa ovim vremenom. To je bio susret nebeskih razmera. S druge strane, tako je opasno, rizično Rusima tumačiti njihovog pisca. A još rizičnije je to raditi na ruskom. Reditelj Boris Liješević je, znajući da je Teodora Dragičević koja igra Natašu Rostovu, odrasla u Moskvi, dao predlog da ona predstavu počinje na ruskom, a meni je dao predlog da ključni monolog igram na ruskom. Ne mogu vam opisati šta se desilo kada je predstava počela na ruskom. To je bilo apsolutno spajanje, ali je neočekivao bilo da se grof Bezuhov na momenat okrene i iz jedne srpske predstave progovori na ruskom. Božanstvena je bila reakcija. Meni je trebalo to poneti, ali sam shvatio da sam zapravo u svom gradu jer sam ja tu živeo kada sam snimao 'Kazanovu u Rusiji'. To je momenat koji ko zna da li će se ikad ponoviti i zauvek ću ga nositi sa sobom. Nisam ni slutio da ću igrati u ruskom teatru na ruskom. “

Veliko delo Lava Tolstoja „Rat i mir“ je, prema njegovim rečima, molitva za ovaj naš svet:

Ističe da ga je Rusija promenila kao čoveka i pre nego što je otišao da snima seriju „Hotel Rusija“:

„Moj deda je prva generacija jugoslovenskh oficira školovanih u Rusiji. On je kao 14-godišnjak odveden iz Drugog svetskog rata u Rusiju i na tom putu je pisao dnevnik koji sam ja čitao kao dečak. Kada sam 2016. dobio prvu ulogu i otišao u Rusiju bio sam dirnut koliko je deda suštinski pisao. Sedamdeset godina od njegovog susreta sa Moskvom, ja idem kroz taj grad kao da imam vodiča, sećajući se njegovog dnevnika. To je bila dobra priprema za mene da me ta veličina i lepota ne šokiraju nego da mi deluju bliske i da mogu da upoznam sve sličnosti koje postoje. Kretao sam se među ljudima koji su samo proslavljali svoju zemlju. U svakoj zemlji postiji i jedna i druga strana. Meni je Gospod dao da se krećem među najboljima u ruskom svetu. Porastao sam kao čovek i umetnik. Moj patriotizam se učvrstio, pritom govorim iz perspektove Mome Kapora koji je rekao da je patriotizam stvar kućnog vaspitanja, a ne političkog opredeljenja. Kada su moji prijatelji Rusi počeli da govore o Srbiji, shvatio sam koliko smo mi divan narod“.

Vezan je, kaže, i za pravoslavni svet u Grčkoj:

Bosiljčić je u Rusiji snimio serije „Hotel Rusija“, „Janjičar“, „Ruska žena“, „Kazanova u Rusiji“. Kaže da mu je prvo iskustvo snimanja u toj zemlji bilo dragoceno:

„Ulogu sam dobio za dva dana i snimanje je odmah moglo da počne, ali ja nisam stigao da se spremim, da dobro izučim jezik. Međutim njihova spremnost da meni omoguće vreme da ja potpuno spokojan uđem u snimanje me je potpuno zadivila. Mi živimo u maloj zemlji gde su finansijske mogućnosti takve da sve mora brzo da se obavlja i greška puno košta. Tamo sam video šta znači biti deo velike produkcije i budžeta. Moj prvi susret sa Ekatarinom Velkovom mi je pokazao kako filmska diva može da bude veliki čovek i sestrinski obazriva prema strancu“.

Zbog snimanja „Kazoneve u Rusiji“ preselio se u Sankt Peterburg na osam meseci:

„Kod priče o Kazanovi čarobno je što je sve istorijki tačno. Mi Đakoma Kazanovu znamo kao jednog od dvojice najvećih ljubavnika svih vremena, ali on je bio i bivši bogoslov, hirurg, pesnik, poliglota, alhemičar i špijun, čovek koji je sticajem okolnosti morao da radi za Vatikan i 1768. je poslat u Rusiju da ukrade dokument koji je kompromitovao carski presto Katarine Velike. Evropa je saznala da dokument koji je ona potpisala pod pritiskom može da promeni istoriju Rusije, da bi ona mogla da postane katolička zemlja. Zato je iz cele Evrope krenula jurnjava jezuita, masona, Vatikana, svi su poslali svoje najbolje specijalce da ukradu taj dokument. Kazanova dolazi u posed tog dokumenta, ali pred njim se otvara novi svet, za njega revolucionaran. On je odrastao i živeo u sifilističnoj Evropi, koja je tada grcala pod teretom inkvizicije. Dolazi u zemlju potpuno drugog uređenja i što je najneobičnije upoznaje jednu od najznačajnijih žena svog života, običnu seljanku, devojčicu koja je poslata kao sluškinja. Video je da na svetu još postoji čedna ljubav, čistota što je bila osnovna karakteristika Rusije tog doba kao pravoslavne zemlje. On od te sluškinje pravi dvorsku damu i planira da se u Veneciju vrati kao oženjen čovek, međutim shvata da ukoliko preda dokument Veneciji da će sva ta lepota, na koju je naišao, da se rasprši. Odlazi kod carice i vraća dokument. Znajući da će u Veneciji biti kažnjen kao izdajnik, on ženu koju je je zavoleo udaje za drugoga, i vraća se kao pobednik-gubitnik u svoj otadžbinu. Kao što je Kazanova otkrivao lepotu Rusije i ja sam je isto tako otkrivao. Samo što ja dolazim iz male pravoslavne zemlje koja je bliska sa Rusijom i za mene to nije bio takav šok. Ja mogu samo da pretpostavim koliko je taj čovek ozdravio došavši iz jednog brloga u jednu svetu zemlju“.

Na FESTU 27. februara će premijerno biti prikazan film „Jorgovani“ Siniše Cvetića u kome Bosiljčić igra jednu od glavnih uloga:

„ Posle 16 godina bavljenja televizijom, pozorištem, filmom stiže mi ponuda od Siniše Cvetića koji mi na filmskom platnu daje šansu kakvu mi je Kokan Mladenović dao svojevremno na teatarskoj sceni sa „Maratoncima“. 'Jorgovani' je inteligentna komedija kroz koju provejava satira. Otvara se tema koju najbolje znamo – priča glumaca iza kamere i iza zavese u pozorištu. Ako publici najviše imponuje crveni tepih i glamur, uspeh i nagrade, najviše ih intrigira šta se nalazi iza svega toga. Ovaj film vrlo otvoreno, komično ali i oštro govori o tome“.

Ta demistifikacija javnih ličnosti i filma kao magije morala je, naglašava Bosiljčić, da bude pametno odmerena:

„Ja ovde predstavljam sebe i svoju branšu i morali smo da pazimo da ne ozledimo sebe i druge ljude. Kada planirate da se otkačite, stvarno morate ozbiljno da pripremite teren. Ne možete sa svakim da se razludite, popijete i izgubite kontrolu. U ovom kastingu svi su bili željni ovakvog prostora, posebno Boba (Sloboda Mićalović) i ja“.

Bosiljčić primećuje da su autori filma, scenarista David Jakovljević i reditelj Cvetić fantastično osetili da je svako pitanje ovoga sveta, zapravo pitanje unutrašnjeg sveta čoveka:

Petnaest godina nakon idilične i romantične serije „Ranjeni orao“, Ivan Bosiljčić i Sloboda Mićalović su ponovo partneri, ali sada u oporoj i surovoj priči.

„Tada je bio izvanredan produkcijski potez da se usred ratnih i mučnih tema pojavi priča o građanskoj Srbiji i neporočnoj ljubavi, koja je postojala koliko god nama delovalo neverovatno. To je bila bit našeg naroda. Naši dedovi i naše bake su tako voleli i ta istina koja je ispričana u tom trenutku se raznela kao oluja zato što je bila jedna svežina. U ovom trenutku, kada imamo hiperprodukciju svih mogućih tema - kriminalističke, istorijske, trileri, sapunice - kada ne znate šta može biti svežina, ovaj film se ispostavlja da je to. Jeste siroviji ali je istinit. Ne može se ideopoklonička težnja publike drugačije razbiti nego na ovakav način. Javne ličnosti su stavljene na poziciju idola i vi narodu ne možete da pokažete da su to obični ljudi koji imaju tenzije u brakovima. Zato imamo te oštre reakcije između proslavljanja i pada javnih ličnosti. Irvin Jalom je rekao da je pad izuzetnih uvek bio najzanimljiviji za narod. To je zato što divljenje ima drugu stranu medalje, a to je zavist u kombinaciji sa nezadovoljstvom zbog sopstvene neostavrenosti. Mi se malo šalimo na temu naše osetljivosti, zabluda, ambicija i mislim da će to biti ozdravljujuće za narod“.