Filmski festivali od Gebelsa do geopolitike i političke korektnosti

Filmski kritičar Nenad Dukić posetio je 170 stranih i 100 domaćih festivala. Kada se sve sabere 10 godina je proveo na festivalima. Kan, Veneciju i Berlin ne propušta,a otkrio je i mnogo zanimljivih malih festivala poput onog u Sibiru.

Na osnovu svog višedecenijskog boravka na festivalima u svojstvu filmskog kritičara, producenta i člana Evropske filmske akademije Dukić je napisao knjigu, baziranu na doktorskoj disertaciji, u kojoj otkriva kako se biraju filmovi i zašto baš crvenim tepihom filmske zvezde dolaze na premijeru svojih filmova na najvećim svetskim festivalima posvećenim sedmoj umetnosti.

A sve je počelo sa čuvenom Mostrom na Lidu.

„Festivali su osnovani sa ciljem da predstavljaju nove filmove i nove autore, počev od prvog - venecijanskog, ali je na njega odmah politika stavila šapu. Takvo je vreme bilo. Musolini, njegov drug Hitler i Gebels kao šef propagande Rajha, shvatili su da je festival divna prilika za propagandu, pa su na Venecijanskom filmskom festivalu godinama dominirali italijanski i nemački filmovi koji su propagarirali fašizam i nacizam. I jedne godine, kada je u konkurenciji bio film 'Pravila igre' Žana Renoara, koji je danas u svim istorijama filma, nagrađen je neki idiotski propagandni nemački film. Mislim da je te godine baš Gebels bio gost festivala. Francuzi su demonstrativno napustili festival, otišli u Pariz, animirali intelektualce i odlučili da osnuju svoj festival. Tako je nastao Kanski filmski festival kao reakcija na propagandu Venecije. Sve je bilo spremno, predsednik žirija je bio Luj Limijer, koji slovi za oca kinematografije. Postoji zapis da je Limijer simbolično vozom došao iz Pariza u Kan s obzirom da se njegov 'Ulazak voza u stanicu' smatra prvim filmom u istoriji. Sve je bilo spremno i tog dana stiže vest da je Hitler ušao u Poljsku. Počinje Drugi svetski rat i festival je otkazan“, kaže Dukić za Sputnjik.

Prvi pravi Filmski festival u Kanu osnovan je 1946.

Treći festival A kategorije se, podseća naš sagovornik, dogodio ponovo kao posledica političkih okolnosti:

„U sred hladnog rata zapadne sile su organizovale festival u podeljenom Berlinu sa filmovima iz zapadne Evrope kako bi kontrirali Sovjetskom Savezu. Prvih godina je Berlin prikazivao filmove koji su bili zabranjeni u SSSR i od početka je bio dosta politizovan festival. Isto je bilo i sa velikim talasom kineskih reditelja pre 30 godina koji su bili proskribovani u Kini. Berlin je prvi prikazao njihove filmove pa je bilo političkih tenzija“.

Više skoro da ne postoji politička nepodobnost, ali Dukić napominje da su selektori predstojećeg Berlinala, koje počinje 15. februara, u program uvrstili iranski film dvoje manje poznatih autora, kojima je u međuvremenu zabranjeno da napuštaju Iran zbog čega su organizatori nemačkog festivala tražili od iranskihvlasti da im dopuste da prisustvuju manifestaciji.

Bred Pit, Nikol Kidman, Džoni Dep, Anđelina Džoli - filmske zvezde, glamur i crveni tepih nezaobilazni su na velikim festivalima, ali film je ipak na prvom mestu.

Zahvaljujući najvećim festivalima mnoge male kinematografije pronašle su svoju publiku. Svet je upoznao iranski, rumunski, norveški film...

Ipak posstoji shema po kojoj se kreiraju glavni programi najvećih festivala:

„U Kanu mora da bude bar četiri-pet francuskih filmova svejedno kakav je produkcija te godine. Isto je sa Venecijom i italijanskim filmom. Onda se programiraju bar tri-četiri američka filma, a od ta četiri bar dva velikih producenata, jer iza njih obično stoje poznati reditelji i filmske zvezde koje privlače pažnju medija. Mora da bude zastupljena i Azija i po mogućstvu Južna Amerika. Ostane onda tri - četiri mesta za dobre filmove malih kinematografaija pa onda može da dođe neki danski, holandski ili srpski film. To je geopolitički kontekst velikih festivala“.

Dukić je rado prihvatao i pozive malih festivala koji privlače pažnju svojom neobičnošću i predstavljaju posebno iskustvo, pa je tako posetio „Kautokeino“ na severu Norveške, „Stountaun“ u Zanzibaru, „Bangalor“ u Indiji, Festival novog latinoameričkog filma u Havani, „Tromsi“ u Norveškoj, a poseban utisak na njega je ostavio festival „Duh vatre“ u hladnom Hanti-Mansijsku u Sibiru:

„Od Moskve se pet sati leti noćnim letom i stižete oko četiri – pet sati ujutru. Na aerodromu nas dočekuje špalir nasmejanih devojaka koje nas poslužuju votkom i sirom. Gde ću u pet ujutru da pijem votku? Ali morate bar gutljaj da uzmete da se ne uvrede. Izlazimo, mrak napolju, a u gradu sve blješti, kao da smo u po bela dana. Pitam ih da li je praznk. Ne, nego je, kako kasnije saznajem, kraj bogat plinom, ne znaju šta će sa njim pa je grad sa okolinom osvetljen upotrebom različitih svetlosnih uređaja jakog intenziteta. Pošto je sve pod snegom i izrazito niska temperatura na nekoliko mesta u gradu, posebno ispred festivalske zgrade isklesane su skulpture u ledu. Sve su bile inspirisane filmom, a najupečatljivija je bila velika kompozicija koja prikazuje snimatelja sa filmskom kamerom na kojoj dominira ledena figura Čarlija Čaplina“.

Prvog dana, priseća se Dukić, organizatori su im podelili skijaške pantalone, jakne i od krzna napravljene čizme za dubok sneg:

„Na večernje projekcije su nas obavezno vozili od hotela do festivalskih dvorana iako je to bila relativno kratka relacija. Jednom sam između dve projekcije hteo malo da prošetam. Nisam izdržao da hodam više od 30 metara. Bilo je neizdrživo hladno. Sibir je to“.

Crveni tepih nezaobilazan je na većini festivala pa je postao sinonim za glamur, poznate glumce i reditelje, što je podstaklo Dukića da sazna zašto baš ta boja:

„Obično kažemo da je neko stao na zelenu granu, pa bi mogao da bude i zeleni tepih, ali nije. Onda sam počeo da istražujem i video da to nije tek tako. Crveni tepih je i na dodeli Oskara koji je osnovan dvadesetih godina prošlog veka. Pre toga u 18. i 19. veku, kada su državnici dolazili u neku zemlju, njima je postavljan crveni tepih kada su silazili sa voza ili broda da bi došli do nečije rezidencije. Ima podataka da su još i ranije, vladari 16. i 17. veka hodali crvenim tepihom, tako da je to nastavak viševekovne tradicije da neko poznat hoda crvenim tepihom“.

Sa novim digitalnim dobom i festivali se menjaju. Prilagođavaju se savremenim tehnologijama i tendencijama pa tako imamo selekciju VR (virtuelna realnost) filmova, serija, pa čak i Netfliksovih filmova.

Na pitanje kakva je budućnost filmskih festivala u vremenu striming platformi kada svako jednim klikom u svom stanu može doći do bilo kog filma, Dukić kaže:

„Šuma postojećih ekrana na svakom koraku ruši suštinu filma. Film se pravi da bude prikazan u bioskopu, a ne na mobilnom telefonu ili tabletu. Neke internet platforme odmah stavljaju filmove, ne čekaju bioskope što u dobroj meri urušava festivale i premijere. To je posebno došlo do izražaja tokom kovida kada su festivali prešli na onlajn izdanje. U sve se to upleo Netfliks koji je od distributera postao značajan producent. Kan je u prvo odbijao njihove filmove. Onda je Netfliks počeo da angažuje poznate reditelje poput braće Koen pa je Venecija premijero prikazala taj film. Bombardovani smo ekranima i moramo da se spašavamo nekako. Martin Hajdeger je napisao pre 30 godina vrlo vizionarski – 'Najbitniji zadatak modernog vremena jeste da savlada svet slika'“.

Pogledajte i: