Janik Siner je čudo, ali ne samo tenisko već je za njegove roditelje i pravo životno čudo jer mu se nisu nadali. Porodica Siner verovala je da ne može da ima dece pa su se tako pre 26 godina odlučili da usvoje dečaka Marka iz Rusije. Mark je bio rođen u Rostovu, ali je sudbina odlučila da život nastavi u Italiji.
Životna priča porodice Siner dobija obrt i 2001. godine Džonatan i Singlid dobijaju Janika. Skromnost koja ga je krasila kao dečaka ostala je njegova osobina i u momentu kada se popeo na sam teniski vrh.
O tome je nedavno u intervjuu za „Alto Adiđe“ govorio i Mark Siner koji je i sam skroman kao Janik, ali vodi potpuno drugačiji život od brata.
„Zadovoljan sam rezultatima koje Janik postiže, pratim ga svaki dan. Ali imam svoj život i ostao je isti kao i pre. Popularnost nas uopšte nije promenila. Radim u pokrajinskoj školi za sprečavanje požara u Vilpijanu gde sam instruktor vatrogasne brigade“, objasnio je Mark.
Tokom ceremonije dodele pehara na Australijan openu Siner je naročito zahvalio roditeljima koji su ga tokom odrastanja puštali da sam sebi kroji put. Janik je bio izuzetno talentovan u skijanju, ali se ipak odlučio za tenis i kako deluje nije pogrešio.
„Roditelji su nas uvek podržavali, govorili su nam: 'ako vam je tako, samo napred, inače ostavite na miru i mislite na nešto drugo'. Nikada nisu odlučili umesto nas. Ono što odlikuje Janika jeste da je izuzetno tih i miran, kao i naši roditelji“, otkrio je Mark.
Na terenu ili van njega Janikove osobine ostaju iste.
„Na terenu i van njega je uvek bio ovakav. Tokom pandemije korona virusa teško smo se viđali, a čak i sada on uvek putuje po svetu, ali stalno smo u kontaktu, svakodnevno“, rekao je Siner.
Iako roditeljima može da pomogne da žive lagodnijim životom, Janikova porodica i dalje čuva svoje stare poslove. Otac i majka zajedno rade u restoranu.
Da bi svoj talenta razvijao Janik je od kuće otišao kao dečak sa 13 godina, a osim njegovog tenisa ništa se nije promenilo.
Iz godine u godinu nadograđivao je igru da bi se krajem prošle sezone videlo da je postao kompletan igrač koji ume da odigra najbolje kada je najpotrebnije i koji ume da se izbori sa svakim pritiskom.
Ipak, konstantno je bio u senci Karlosa Alkarasa, što mu je očigledno odgovaralo. U toj svojoj senci slagao je kockice i učio da bi potpuno zasluženo podigao prvi Grend slem trofej na Australijan openu.