Na Mećavniku režiser čije je delo nominovano za Oskara: Realnost je surovija od filma /video/

Garoneov film „Ja, kapetan“ o dvojici mladih Senegalaca koji iz želje da dođu do Evrope i ostvare svoje snove prolaze opasan put preko Sahare, libijskog zatvora i mora do Italije, otvorio je u utorak uveče 17. „Kustendorf“ na Mećavniku. U istom danu je njegov film nominovan i za Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja.

Uspešan reditelj, koji je treći put gost „Kustendorfa“, u razgovoru sa novinarima, otkrio je sa kakvim izazovima se suočio snimajući priču o nepravdi i surovom kršenju ljudskih prava i istakao zbog čega je važno prikazati „put jednog heroja i njegovu borbu protiv sistema“.

- To je festival na koji dolazim sa velikim zadovoljstvom jer je veoma ljudski, ličan i autentičan, a i Emir mi je bio veoma značajan dok sam rastao i sazrevao. Na izvestan način želim da mu uzvratim za sve što je učinio za mene svojim filmovima i da budem deo ovog festivala punog života.

- Želeo sam da pokažem publici deo putovanja tih ljudi koje mi obično ne vidimo. Neko možda zna za ljude koji umiru u pustinji, Libiji ili na moru, ali mi to ne vidimo, kao ni sami protagonisti ove priče. Oni znaju na početku, kada kreću na putovanje, da je put vrlo opasan, da verovatno mnogo ljudi umire, ali oni to ne vide. Tako da je ovaj film značajan i za nas i za njih. Biće prikazan u 20 zemalja Afrike i pružamo im mogućnost da vide jednu odiseju. Priča je univerzalna o ljudskim pravima koja se krše na najstrašniji način, a pravo svakog bića je čežnja za boljim životom.

- Više priča je tu uključeno. Ideja je bila da ispričamo priču iz njihovog ugla, ne našeg. Ja sam uvek samo posrednik. Ušao sam u kulturu koja nije moja i nije bilo lako početi ovakav projekat. Krenuo sam pre osam godina slušajući priče i trebalo mi je dosta vremena da se upustim u snimanje. Plašio sam se da ne ispadnem privilegovan čovek koji koristi priču migranata da bi osvojio Oskara.

- Pronašao sam ih u Senegalu. Imali smo kasting. Majka i sestra Sejdua Sara, koji tumači glavnu ulogu, su glumice, ali njegov san je da bude fudbaler i nije hteo na kasting. Sestra ga je naterala da dođe na kasting. Kada je došao već je bilo previše glumaca i rekli su mu da ja zakasnio, da ne može da uđe. Ušao je u taksi, shvatio je da je izgubio ključ i zamolio taksistu da se vrati. Dok je tražio ključ, primetio ga je kasting menadžer, dao mu scenario i ispalo je da mu je bilo suđeno da dobije ulogu.

- To je bio najveći izazov. Kada su mi ispričali priču, osetio sam da je veoma nasilna, ali i bajkovita pa sam pokušao da iskombinujem „Gomoru“ i „Pinokio“. U svojoj karijeri obično pratim dva pravca - jedan je realističan, skoro dokumentarni pristup kao u „Gomori“, mada je i taj film za mene mračna bajka i govori o tome kako deca otkrivaju nasilje sveta, i drugi je moj film „Pinokio“. Dok sam snimao „Ja, kapetan“, shvatio sam da je Sejdu zapravo Pinokio, a Musa, drugi momak, ga zapravo poziva da idu u „Zemlju igračaka“, govoreći mu da će mu tamo belci tražiti autograme. On odlazi, ne govori ništa majci, kao što je uradio Pinokio izdavši Đepeta i otkriva nasilan svet. Kolodi, kada je pisao „Pinokija“, želeo je da pokaže deci koliko su strašne posledice kada se donesu pogrešne odluke. Zato je Pinokio zapravo mračna priča puna nasilja. Bilo mi je normalno da u ovom filmu spojim dva dela mog umetničkog puta. Imao sam privilegiju da film snimam sa pravim protagonistom ove priče. Sve vreme je bio sa mnom na setu kao svojevrsni koreditelj i sve u filmu je on zaista i doživeo. Želeli smo da rekonstruišemo to putovanje. Ljudima iz Afrike se obično ne veruje kada govore o tom svom iskustvu tako da je ovo i prilika da pokažu svetu taj sistem smrti. Sejdu je kapetan, heroj koji se zarad života bori protiv sistema. Mislim da je zato film prijemčiv jer govori o heroju koji se bori protiv nepravde. Srećan sam što je mnogo škola u Italiji prikazalo film. Od septembra do aprila učenici su gledali film, a to je deo populacije koja neće otići da pogleda ovakav film, uverena da je dosadan. Ali kada su ga pogledali, otkrili su da je glavni junak njihov vršnjak, ima iste želje i probleme i odmah mogu da se povežu sa njim i prate njegovu avanturu. To je dobar način i da vide da iza statistike u vestima stoje ljudi poput njih.

- Politika prema migrantima je pogrešna, ne samo u Italiji nego u čitavom svetu. Verujem da zidovima i zatvaranjem ne možemo rešiti probleme, već dijalogom i pronalaženjem načina da im se omogući kretanje bez rizikovanja života. Govorimo o ljudskim pravima. Zašto oni moraju da rizikuju svoj život ako žele da putuju u Francusku ili Italiju, a njihovi vršnjaci iz Evrope i Amerike mogu da putuju u Afriku na letovanje bez problema. Poslednji deo filma sam snimao u Marsali, blizu Palerma, ali nisam bio na Lampeduzi. Znamo da je tokom poslednjih 15 godina poginulo 27.000 ljudi i sa aktuelnom politikom još mnogo nevinih će nastradati.

- Neke priču su toliko brutalne da je bilo nemoguće rekonstruisati ih u filmu. Činilo mi se da bi publika čak teško poverovala da je moguće tako nešto, a realnost je čak mnogo gora od onoga što prikazujemo u filmu. Izostavio sam scene silovanja žena. Kada u publici vidim ljude iz Afrike, pozovem ih da izađu nakon projekcije da čujem njihovo mišljenje i svi oni svedoče da je stvarnost mnogo strašnija i dramatičnija nego što se vidi u filmu.

- Prijatelj mi je rekao da su se pojavile kvote u kladionicama i da smo na trećem mestu. Favorit je englesko ostvarenje Džonatana Glejzera, odličnog reditelja i mog prijatelja. Odlična je vest što smo ušli u izbor od pet filmova. Nismo očekivali. Najveći problem kada je Oskar u pitanju je da vaš film vide. Mnogo zavisi od distributera, moći koju imaš. Engleski film se takmiči u svim kategorijam, ima jakog distributera i mnogo novca i odličan je, tako da imamo jakog konkuretna, ali važno je što smo nominovani.

- Nikada ne mislim o tome. Meni je važno da stvaram. Uvek nastojim da nađem novi izazov, da ispričam novu priču na najbolji način, da iznenadim i sebe i publiku. Bio sam slikar pre nego što sam postao reditelj i važno mi je kako film vizuelno izgleda. Volim i da se upuštam u rizike, da izlažem sebe opasnosti, izađem iz zone komfora. Snimanje ovog filma je bilo rizično za autora koji ne potiče iz Afrike. Za mene je snimanje filmova otkrivanje novog sveta, novih ljudi koji me uče i omogućavaju da otkrijem i deo sebe.

Pogledajte i: