Milojević je bio veliki igrač, četvorka starog kova, majstor pod obručima. Nema mnogo takvih u današnjoj košarci.
Bio je i veliki čovek, poznat po fer-pleju, po gospodskom ponašanju.
Bio je veliki, a ustaće upamćen kao skulptor koji je izvajao najvećeg koga smo imali - Nikolu Jokića. Kada se za 20, 40 ili 50 godina bude spomenulo ime Dejana Milojevića, ostaće upamćen po svojoj dobroti, košarkaškom znanju, ali najviše po tome što je, na neki način, izmislio Jokića.
Srbija jeste imala velike igrače, ali nikada igrača kao što je Jokić, dvostruki MVP NBA lige i aktuelni šampion NBA lige. Da nije bilo Miloja, ne bi bilo ni Jokića.
Mlađani buckasti Nikola stigao je kod Miloja a da nije mogao da uradi jedan sklek. Danas je strah i treper za sve košarkaše sveta.
On je Milojevićeva zaostavština. Neko ko će u godinama koje slede konstantno podsećati na umeće i znanje Dejana Milojevića.
Kada budemo videli horog, zakorak, majstorski potez ispod koša koji izvede Nikola Jokić, setićemo se Miloja.
I videti Miloja u svakom takvom košu i potezu.
Sudijski zvižduk koji niko nije hteo da čuje
Milojevićeva karijera imala je nekakav logičan sled, pogotovo trenerska.
Kao igrača pamtićemo ga najviše po igrama u Partizanu i Valensiji, odnosno u dresu reprezentaciji kada je 2001. pokorio čitavu Evropu.
Kao trenera pamtićemo ga po devet godina provedenih u Megi, odnosno po uspehu i odlasku u NBA ligu, tačnije u Golden Stejt.
Nema igrača koji nije hvalio Milojevića i isticao njegov strašan osećaj za individualni rad.
Sa Voriorsima je osvojio NBA ligu, počeo dobrano da se pozicionira i stiče ime u najjačoj ligi sveta. Mnogi su ga videli i kao budućeg selektora reprezentacije Srbije. Gotovo je izvesno da bi se to, ne tako dugo u budućnosti, i dogodilo.
A, onda je sudija samo svirao kraj.
Pre isteka četvrte četvrtine.