Sećanje na velikog Dudu Ivkovića: „Bio nam je kao otac – svima je promenio živote“
Zvali su ga „Patrijarh srpske košarke“. Malo je ličnosti u našoj istoriji igre pod obručima koji su ostavili takav uticaj i trag kao što je to bio veliki Dušan Duda Ivković. U decembru je izašla knjiga pod nazivom „Moj krst, moja priča“ koja se bavi životom čuvenog trenera, a njegov učenik Ivan Paunić za Sputnjik govori o velikoj ličnosti i delima.
SputnikKada kažemo velikoj ličnosti, ne mislimo tu samo na košarku. Na sport.
Mislimo - generalno u istoriji Srbije.
Toliko je bio veliki, da su košarkaši kada bi videli da im stiže dolazni poziv od Dude ustajali i razgovarali stojeći, ma gde se nalazili.
O svemu tome govori Ivan Paunić koji je sa Srbijom, pod vođstvom Dude Ivkovića, osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009. godine.
I sam je bio na promociji knjige „Moj krst, moja priča“ autora Aleksandra Miletića. Kao i mnogobrojni bivši Dudini igrači.
Što dovoljno govori samo za sebe.
„Bio sam na promociji knjige o Dudi Ivakoviću. Bilo je baš dosta košarkaša, poznatih ljudi, Dudinih prijatelja. Novica Veličković, Milenko Tepić, Aleksandar Rašić, Duško Savanović, Nenad Krstić, Boki Popović, kao i ljudi iz Saveza Saša Danilović, pa Dejan Bodiroga, Dejan Tomašević, da nekog ne zaboravim. Bilo je i starijih asova i mlađih igrača, bilo je prelepo. Dudina supruga Nena je to organizovala u dogovoru sa izdavačkom kućom. Bili su i Dudini prijatelji iz Grčke“, počinje Paunić razgovor za Sputnjik.
Posle bezmalo 50 godina trenerskog posla, 28 osvojenih trofeja i postavljenog temelja onome što će se kasnije nazvati modernom košarkom, Duda Ivković se penzionisao i to na upriličenoj ceremoniji humanitarnog karaktera u Atini.
Dušan i njegov rođeni brat Slobodan Piva, za koga je uvek govorio da je veći trener od njega, potiču iz ugledne porodice Ivković.
Duda je bio pasionirani ljubitelj golubova, profesionalni takmičar, deklarisani „krstaš“ i jedan od utemeljivača čuvenog Radničkog sa Crvenog krsta.
„Što se Dude tiče imam samo reči hvale. To je čovek koji nam je promenio svima i živote i karijere. Sa njim je bila prelepa saradnja. Čuo sam se sa njim dve sedmice pred njegovu smrt. Otvarao se teren sa mojim imenom, pozvao sam ga da bude počasni gost. Rekao mi je da je jako bolestan, da ne može da ustane iz kreveta i da mu je jako žao. Da sam zaslužio da dođe. I eto, nije prošlo desetak dana, pročitao sam da je preminuo. Mnogo mi je žao bilo stvarno, svima nama. Bio nam je i kao otac i kao mentor. Mnogo je pomagao igračima, savetovao“, prepričava Paunić.
O uspesima Dude Ivkovića možemo naširoko.
Dušan Ivković bio je jedan od najboljih evropskih trenera. Sa reprezentacijom Jugoslavije osvajao je zlatne medalje na Evropskim prvenstvima u Zagrebu 1989, Rimu 1991. i Atini 1995. godine. Sa reprezentacijom Srbije osvojio je srebrnu medalju na EP 2009. godine.
Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je i srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine.
Kao trener nacionalnog tima osvojio je zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1990. godine u Argentini i na Univerzijadi 1987. godine u Zagrebu.
Na klupskom nivou dva puta je kao trener osvajao Evroligu kao i ULEB kup.
Posebno je srebro sa Evropskog prvenstva 2009. godine imalo težinu jer je posle sedam sušnih godina, od Indijanapolisa 2002. godine, doneo našoj zemlji medalju sa velikog šampionata.
Vratio je košarku na pijedestal.
„Duda mi je promenio život, bukvalno. Posle Univerzijade nas petoricu je pozvao u A tim, sva petorica smo otišli u Poljsku, uzeli medalju kao najmlađa reprezentacija i tu je počela naša veća karijera. Svi su rekli da smo mi vratili ono nešto što je bilo ranije u reprezentaciji. Duda je te godine uzeo reprezentaciju koja je možda bila i najmlađa u istoriji. Svi su bili u šoku. Pitali su se šta radi Duda, da vodi klince i decu bez iskustva na prvenstvo. Javnost je bila u šoku. Ali, on je video kvalitet i želju u našim očima. Verovao je u nas i sa medaljom smo mu vratili“, opisuje Paunić.
Nije mnogo ljudi imalo tu šansu da upozna Dudu Ivkovića kao čoveka, kao osobu.
„Svako ko ga je poznavao ima je neko strahopoštovanje prema njemu. Ipak, Duda kao Duda, kada se pojavi, imao je veliku ličnost. Mi smo se šalili među nama, ali buvkalno je tako bilo: Duda kada te pozove na telefon, ako si kući i sediš - ustaneš i pričaš sa njim. Toliko je poštovanje bilo. Gde god da si ustaneš kada pričaš sa njim telefonom. Nije da smo ga se plašili nego je to bilo toliko poštovanje ličnosti i čoveka. Znao je da te okrene u pola noći, u pola dana da te posavetuje, da bude kao roditelj. Malo je takvih trenera koji misle prvo o igračima pa o sebi“, konstatuje Paunić.
Potom i zaključuje razgovor o jednom od najvećih trenera u istoriji sa informacijama o kojima se ne zna mnogo van košarkaških krugova.
„Uvek je bilo da se isplate prvo plate igračima, pa onda on kada dođe na red. Duda je uvek štitio igrače. Kada bi neko igrao loše, a klub hoće da ga smeni, on bi rekao da je on doveo tog igrača i stao bi u zaštitu. Posle taj igrač proigra i bude skroz druga priča. To je čovek koji je uvek tu da ti pomogne, a opet imaš poštovanje i ne smeš da se ponašaš kako želiš kao klinac. Nije bilo zabušavanja kod njega. Nije bilo skraćivanja trčanja na stazi. Znao je i kada je nervoza da prekine trening i kaže: idemo svi na kafu. Bio je pravi mentor. Kao roditelj“, kaže Paunić za Sputnjik.
O samoj knjizi „Moj krst, moja priča“ - Nezavršena autobiografija
Na stranicama knjige „Moj krst, moja priča“ Aleksandra Miletića oslikan je portret Dušana Ivkovića. U prvom delu knjige, Duda je podelio sa čitaocima kako je izgledao njegov životni i košarkaški put, dok su u drugom delu knjige portret Dušana Ivkovića doslikali njegova porodica i prijatelji.
„Za mene su oduvek najveća motivacija bili neuspeh i poraz. Mnogo puta sam posle poraza trpeo salve kritika, koje su neretko bile i neukusne. Često su raznorazni mediji bili puni najgorih mogućih reči o mom radu, ali to je uvek dolazilo posle nekih iznenađujućih poraza, kojih je kod mene, srećom, bilo vrlo malo. Toliko malo da bih jedva mogao i da ih se setim. Najbolji lek za takve stvari bio je rad.“, odlomak iz knjige Moj krst, moja priča.